Како су нас уразумљивали
Жали ми се комшиница Ванда пре извесног времена:
„Сретнем ових дана директорку једне школе, пропала од последњег сусрета, нисам је препознала. Питам је шта јој се десило, она почне да говори мени неразумљиве речи. Те ’веб-ценус’, те ’рационализација’, те ’целе главе’ и слично. И још ми каже да је изигравала Великог Брата и то непосредно после приредбе за пријем ђака првака, док је ходник школе још био окићен. Побегох главом без обзира, видим није жени добро па да не пређе на мене… Али, сад сам забринута, па те молим да ми кажеш шта се дешава у просвети.”
Како да објасним комшиници? Побожна је жена, па почех овако: „У почетку беше школа. Додаше јој Правилник о финансирању… па настаде Хаос. Првог дана, запослени у просвети постадоше проценти. Директори добише улогу Великог Брата и почеше да говоре запосленима: ’Медијатекари, изађите из школе! Пола психолога, напоље из Куће! Пола педагога такође. Двадесет посто Вас, колега информатичару, напоље из Куће јер немате довољно ученика у групи!’
Просветни радници се нађоше у чуду. Која половина психолога да изађе, горња или доња? Који постотак себе да изведе из школе библиотекар кад има исту библиотечку грађу као досад? Административни радник решио да пише само половину спискова. Таки му проценат. Али, како да педагог сад ради пола посла кад не може да напише само половину извештаја, не може да уради пола ШРП-а и да прегледа пола ЛППР-а?“
Комшиница ме гледа у чуду и моли ме да не псујем, није лепо казати „ШРП, ЛППР“ и слично, каже, она је поштена жена, не жели да слуша те непристојне изразе.
Добро, кренух да јој објашњавам шта је рационализација. „Знам шта то значи“, рече ми она, „рационално значи промишљено, разумно!“
Забринух се сад ја! Ако је ово што се тренутно дешава у просвети промишљено и разумно, онда сам срећна што се нису догодиле неке неразумне ствари!
Почех да читам комшиници Правилник, а она ће на то: „Е, па знам! Кад сам била мала, тата ми је читао украјинске бајке, тако исто пан Кањовски увео неки правилник…“ И прочита ми жена следећу причу.
Како је пан Кањовски учио људе да пролазе кроз капију
Нареди једном пан Кањовски да се намести капија насред пустог поља и донесе закон да се мора кроз капију пролазити. Поред капије постави неколико слугу с бичевима. Мотре слуге: иде тако неко право преко поља и мисли: „Шта се мене тиче што стоји нека капија тамо где пута нема?” А слуге тад подвикну:
– Сто-ој!
Зауставља се јадник, види да су то спахијске слуге, а њих већ ето крај њега:
– Ах, ти, такав и такав, куда идеш? Зар не видиш да је наш јасно велможни пан поставио капију? Шта мислиш, зашто је он то учинио? Зашто се истрошио на то? Зато да такве будале као што си ти не пролазе онуда где им падне на ум, него онуда где је ред!
И свлаче јадника с коња, полажу га насред поља, одбројавају му двадесет пет и још му понављају:
– То је да други пут знаш да се пролази кроз капију.
Поучна прича, мислим се ја, изгледа да ће цела просвета тако некако кроз ту капију, која се зове Рационализација…
Елем, у мојој породици су сви просветни радници, ми смо сви рационализовани, то јест опамећени, односно уразумљени!
Већ нас замишљам како пролазимо кроз капију.
Напред иду нерационализовани: једна цела учитељица и 111,11 посто наставника математике. Они погнули главе, срамота их што нису изгубили ни делић норме. Иза њих храбро ступају пола наставнице руског језика и деведесет посто наставнице српског језика и књижевности. За њима трчи двадесет посто професора информатике, држи се за руку са пола психолога. Пола педагога седи на трициклу који гура технолошки вишак од медијатекара.
Само један једини примерак наше фамилије, онај који не ради у просвети, све то гледа и пита се шта му би да се ували у такву породицу…
Једина му утеха што му је цела породица на „А“ листи.
Ивана Бошњак Бошњак
