Излази напоље, Форумче једно!

Г. директоре, добар дан. Је л’ могу да уђем?­

Хоћете ли само мало да сачекате, сад ћу ја…

Је л’ могу да уђем?

Ви сте?

Па ја сам онај од пре два сата. Рекли сте да мало сачекам.

Извините, молим Вас! Шта ћете, много посла. Изволите, шта могу да учиним за Вас?

Паа… можете много…

А Ви сте?

Је л’ могу да седнем? Стајао сам два сата…

Извол’те. Само, немам баш превише времена. Зато бих Вас молио да будете концизни. Дакле, да пређемо на ствар. Ви сте?

Зовем се Форумко Гимназић. Они малобројни, који ме воле, зову ме Форумче – од миља. Имам жену и четворо деце, живимо са мојим родитељима, ђутуре у 40 квадрата. Ја сам, г. директоре, професор историје у Основној школи „Херој Мирко Славковић Пуцар“, већ десет година. Па… па су нам укинули четири одељења, смањио се број ђака и ђакиња…

Је л’ ви то о родној равноправности, колега?

… И тако, остадох ја без осам часова, од септембра. И одох на листу.

Извин’те, на какву листу?

Па, на листу вишкова. Па, ко рекох, дај да ја…

А-ха! То су оне у**ане листе вишкова. (Катастрофа! L). Послали Вас из Школске управе?

Не, нису ме послали из Школске управе.

Како нису? Па зашто сте онда дошли код мене?

Паа, знате зашто: чуо сам да код Вас у школи ради један стари колега, Миљенко Увлачковић, историчар такође, који је испунио услов за пензију. По закону сте морали да га пензионишете, али већ годину дана он и даље ради, незаконито.

А где сте то чули, колега Форумче, да се у овој школи ради незаконито? У Школској управи?

Прича се по граду. Ја сам хтео да проверим, отишао сам у Школску управу, рекао сам им за то, али тамо су ми рекли да немају тај податак. Ја сам им одговорио да позову Вас да провере.

А-ха! И? Шта су Вам рекли, живо ме занима. Шта?

Начелница Гроздана Црепковић ме избацила из канцеларије. Каже, она није надлежна да проверава директоре телефоном, да директори знају свој посао и да не сакупљам више аброве по пијаци.

Па лепо Вам је рекла Грозда! И? Шта је било после, колега Форумче? Запуцали сте код мене?

Нисам. Запуцао сам право у Министарство!

Аууу! Тол’ко далеко? А код кога сте запуцали у Министарство, колега Форумче?

Код неког Тушића. Он је главни инспектор за те школске управе.

Знам ја ко је Тушић. Је л’ Вас примио Туле?

Није. Није имао времена. Чекао сам цело преподне. Све време је препакивао неке уџбенике, ту му били и син и снаја и жена, цела породица у канцеларији! Помагали му да се то пошаље негде, по школама, писали неке фактуре. Прави породични бизнис! Просто није имао времена за мене! Послао ме код неког помоћника Коскића!

А-ха! Знам ко је Коскић. Шта Вам је рекао бата-Коле?

Да пресавијем табак. Кад сам му објаснио да Ви незаконито кријете колегу Миљенка Увлачковића од пензије, то ми је рекао, да пресавијем табак. Да напишем њему званичан допис, а он ће све да испита.

Ех, Коле, Коле, мангуп… Па то бих Вам и ја рекао да сам на његовом месту. Јесте ли послушали Коскића?

Рекао сам му да ће то да траје шест месеци. Док ја добијем своје часове, проћи ће зима, а деца гладна. Уместо тога, замолио сам га да Вас позове телефоном да провери.

Је л’ Вас и Коле избацио из канцеларије?

Јесте.

Браво, бата-Коле! А Ви, г. Форумче, онда право код мене?

Тако је, г. директоре, право код Вас. Запуцао. Мислио сам да Ви можете то да решите на много бржи начин.

Како то мислите на много бржи начин? Не слушате Грозду, Тулета и бата-Колета, него да Вам ја решим проблем. Није ни чудо што сте постали вишак!

Паа, знате, пошто сам ја једини професор историје на листи вишкова, да Ви, у складу са Законом о раду, лепо пошаљете колегу Увлачковића у пензију, што сте били дужни да учините пре годину дана, а да мени, по основу ПКУ и листе вишкова, лепо дате његове часове…

Слушајте Ви, млађани колега Форумче! Зар Ви мислите да је колега Увлачковић било који професор? Знате ли Ви да ђаци и ђакиње секу вене на њега? Не да секу, него откидају! Он је њима и професор, и отац, и мајка! Тај пева са ђацима и ђакињама, и на часу и ван часа! Кад им завали кеца, они и оне плачу, а он их милује по глави! И води их на летовање у Грчку, и то у својој режији. Нема јавне набавке, нема ништа – све он то среди са родитељима и родитељкама.

Али, г. директоре, он по закону мора у пензију, а други да се запосли на његово место! То је смисао рационализације у просвети и остварења социјалне правде, истовремено! 

Ма, **беш социјалну правду! Да ли бисте Ви ишли у Грчку са тријес’ ђака и ђакиња, по цео дан на плажу, по сунцу? Родитељи и родитељке срећни и срећне, само дају лову! Просто им жао кад им децу врати кући.

Признајем да не бих. Не знам да ли и то није противз…

… А и тај закон је у многим случајевима неправедан! Па не можемо се увек држати закона ко пијан плота! У питању су генерације! Таквих професора, као што је Миљенко Увлачковић, више нема. А знате колико су пензије мале. Морамо бити људи!

Али, г. директоре, мој председник синдиката ми је рекао да…

Губите се из моје канцеларије, Форумче једно!!

☹