Home >> Образовање,Реформа,Часопис >> ФБГ 6: Душан Павловић

 

Душан Павловић, професор ФПН

 

Поклањање оцена је рак-рана образовног система

 

Наставници врше притисак једни на друге да се дâ виша оцена од оне коју ученик заслужује. То раде и родитељи и школска управа. Онај који жели да се томе одупре, често је изложен порузи и стигматизацији. Да би избегли притисак, наставници сами поклањају оцене

 

Професор Факултета политичких наука Душан Павловић написао је на свом блогу предлоге за унапређење образовног система. Он је то урадио као део политичког програма за листу „Доста је било“, која је учествовала на изборима, а ми вам преносимо најзначајније делове.

Образовни систем представља филтер који друштву сигнализира ко треба да чисти улице, ко да ради за шалтером у пошти или банци, ко да лечи људе, а ко да предаје на универзитету. Као филтер, наш образовни систем је на сигурном путу распада. Разлог томе је култура поклањања оцена која је све присутнија у основним и средњим школама. Према неким проценама, данас је у основним школама десет пута више „вуковаца“ него пре 30 година. Огроман број ђака данас има нереално високе оцене, што се јасно види по лошим резултатима које постижу на ПИСА тесту и на пријемном испиту за средњу школу (малој матури). Систем негативне селекције који се ствара у основној школи наставља се у средњој школи и на факултетима. Али негативну селекцију је немогуће задржати само у образовању. Пре или касније, она захвата цело друштво. Уместо да најзахтевније и најодговорније послове обављају најквалитетнији појединци, систем омогућава исподпросечнима и незаинтересованима да „лактањем“ заузму важније позиције у здравству, судству, култури, уметности, политици, привреди, спорту итд. То „истискује“ из система оне вредније и квалитетније. Ови други су на крају принуђени да своју срећу потраже у неким другим друштвима која више цене труд од поклањања оцена, и квалитет од лактања.
Култура поклањања оцена јесте рак-рана нашег образовног система. Наставници у школама данас нису суверени у давању оцена. Уместо њих, коначну оцену закључују одељењска већа. Наставници често врше притисак једни на друге да се дâ виша оцена од оне коју ученик заслужује. То раде и родитељи и школска управа. Онај који жели да се томе одупре, често је изложен порузи и стигматизацији. Да би избегли притисак, наставници сами поклањају оцене. Тако наша деца први пут у животу сазнају шта је негативна селекција. Они који су дошли до одличних оцена а нису их заслужили, настављају да даље кроз живот захтевају награде и важне друштвене позиције иако их не заслужују.
Предлажемо три мере којима је могуће искоренити културу поклањања оцена. Прво, наставници морају да буду суверени у одлучивању. Друго, притисак на наставнике да поклањају оцене, ма од кога долазио, мора да се третира као мобинг и да буде подложан озбиљној правној санкцији. Треће, на крају школовања сваке генерације неопходно је упоредити просечну оцену сваког ђака из основне школе са оценом добијеном на малој матури. Наставници школа у којима се покаже велика корелација између ове две оцене добијају награду у виду ванредног повећања зараде. Са оваквим системом сви наставници имају подстицај да реално оцењују, без обзира на то да ли ђаку треба да дају двојку или петицу. Важно је да свака оцена буде реална да би просечна оцена сваког ђака била што ближа оцени на малој матури. Сви наставници отуда имају додатни интерес да се одупру притиску који се врши како на њих, тако и на друге.

 

Препоруке за промену образовних установа 


• Приступ образовању мора да се промени – школовање деце (на било ком нивоу) треба да се схвати као припрема за реалан живот и тржиште рада, а не као репродукција знања без разумевања.
• Савремена истраживања из неуронауке показују да мозак детета апсорбује  највише информација између треће и седме године. Предлажемо да се граница за предшколско васпитање помери на пет година и да деца полазе у основну школу са шест година.
• Садржај наставног програма у основним и средњим школама треба да се поједностави, да се разумно редукује и фокусира на знања и вештине које су важне за друштвени живот и за будуће радно место.
• Уместо да знање деце оцењујемо по количини запамћених информација, морамо да оцењујемо способност деце да знање примене у животним ситуацијама; једино ако се фокусирамо на примену, имамо шансу да од деце престанемо да захтевамо да „бубају“ и да их оспособимо да размишљају.
• Неопходно је увести систем поређења успеха из основне школе и резултата са мале матуре; школе чији ђаци покажу исто знање на малој матури као у основној школи, добијају повећање зараде.
• Основна и средња школа треба да остану обавезне и бесплатне за све, али да бисмо добили квалитетније школство, неопходно је изједначити приватне и државне основне и средње школе; без конкуренције међу школама нема квалитетног система образовања; родитељи треба да имају могућност да „гласањем“ одлуче које су школе добре а које лоше.

Top