Home >> Образовање,Часопис >> ФБГ 6: Дневник једне учитељице

Дневник једне учитељице

 

Акредитоваше ли вам се семинарчићи?

 

 

Што рече један родитељ: ,,Радионицу имам и ја код куће, само је ми зовемо гаража, а поправљамо аутомобиле у њој!“ За то време сам ја покушавала да поправим његовог сина у својим радионицама, али тешко је кад не смем да га васпитавам, а морам да га едукујем

 

Накупила сам много разних бодова, једино још нисам научила да их деци намажем на лебац тако да мојој породици не значе ништа

 

И сад, тако осеминарени, боље држимо креду, боље шкрипимо по таблама из традиционалног времена, кришом радимо оно што смо некад могли комотно – васпитавамо и образујемо децу док се правимо да их едукујемо

 

 

Занимљиво је радити у просвети. Увек имаш само таблу и креду, али зато свако мало мораш да научиш нове изразе који дају озбиљност твом држању креде. У почетку беше реч. Додаше јој таблу и креду, па тако настаде образовање. Онда је образовање постало едукација. Силни родитељи нису желели да им дете буде едуковано. Желели су само васпитано и образовано дете, али, добише – курикулум! А ми се радо ухватисмо за тај… курикулум, па кренусмо по семинарима, сатима и данима, викендима, летима и зимама… кад, дође опет неки нови министар(ка) па заједно с Дарвином остадосмо и без курикулума! Дарвин нам се вратио, али бодови које освојисмо преко курикулума одоше унеповрат. Ее, али се онда дошло до закључка да смо традиционално досадни уз таблу и креду, па нас наговорише да их користимо активно радионичарски. Дотле нам традиционално образовани ђаци одоше као стручњаци у бели свет, нико им није замерио ни традиционално васпитање и образовање, ни то што нису курикуларно едуковани.

А ми остадосмо у активним радионичарским методама. Што рече један родитељ: ,,Радионицу имам и ја код куће, само је ми зовемо гаража, а поправљамо аутомобиле у њој!“ За то време сам ја покушавала да поправим његовог сина у својим радионицама, али тешко је кад не смем да га васпитавам, а морам да га едукујем. Активно. Не мере без француског кључа у радионици, господо!

Одједном, испостави се да су ми нестали бодови из те активне наставе, опет треба да сам неактивна да бих на’ватала бодове. Немам више ни биографију. Сад имам портфолио. Што ја, што ђаци. Сад се сви трудимо да накитимо тај портфолио, чије је изворно значење – коферче! Мој прадеда с једним коферчетом отишао у Америку, вратио се као богат човек, а ја? Што ми већи портфолио, то ми мања плата…

Сад уведоше нове обавезне семинаре. Неки су акредитовани, неки неакредитовани. Наравно, као и целог живота, увек је боље тамо где ниси обавезан да будеш, па ми је лепше на неакредитованим семинарима. Међутим, притиснути између табле, креде и бодова, ИОП-а и ЛППР-а, колеге желе да иду на акредитоване семинаре. Додуше, још нам није јасно шта то тачно значи јер ће се опет десити да акредитовани изгубе акредитацију, а неакредитовани постану акредитовани… али, ко има времена да мисли о томе? Накупила сам много разних бодова, једино још нисам научила да их деци намажем на лебац тако да мојој породици не значе ништа.

 

 

 

А кад смо већ код акредитације, зна ли неко чему то служи (па још и не ради)? Као део тима за Стратегију образовања, на једном скупу сам с поносом изјавила да сам вртић пре 42 године завршила по Монтесори методу. То је истина, у вртићу биле запослене три младе васпитачице (од којих је једна била моја рођена мати) и радиле по методу тад чувене Марије Монтесори. Елем, кад то изјавих, силан акредитовани свет на том скупу са згражавањем ми рече: ,,Али, нема података да је пре 40 година тај метод био акредитован у Србији!“

 

Куку! Шта ћу сад? Хоће ли ми се признати што по неакредитованом програму заврших вртић? Хоће ли тим васпитачицама одузети лиценцу иако су све три већ 20 година у пензији? Три дана нисам смела мајци на очи да изађем! Како да јој саопштим да је узалуд васпитавала генерације и да је инкогнито радила неакредитовано? Васпитачици сам се извинила и рекла да морам заборавити све чему ме је у вртићу научила јер за то није имала акредитацију. Искупила сам се кафом и ратлуком, то сам могла да приуштим. У проблему сам јер у портфолију морам прећутати тај Монтесори метод, а за други не знам.

Ако на’ватам бодове на семинарима, који се популарно зову ,,Компетенције за… (дописати по жељи)“ а своде се на пресипање из шупљег у празно и на враћање из празног у шупље, можда могу да прикријем мрљу из вртића? И сад, тако осеминарени, боље држимо креду, боље шкрипимо по таблама из традиционалног времена, кришом радимо оно што смо некад могли комотно – васпитавамо и образујемо децу док се правимо да их едукујемо.

 

Но, акредитације су већ оставиле трага и на ђацима. Већина средњошколаца иде само на часове на којима професор уписује одсутне, а на оне ,,неакредитоване“ већина не оде.

 

Успела нам едукација!

 

Ивана Бошњак Бошњак

Професорка разредне наставе у ОШ “Жарко Зрењанин “ у Зрењанину, чланица редакције часописа ФБГ

 

 

 

 

Споменка

2Comments

  1. ЗР каже:

    Драга, мила, маштовита, искрена, образована колегинице. Знам да Вас ђаци обожавају, знам да Вас и колеге обожавају. Обрадујем се сваком Вашем чланку јер нам даје наду да ћемо скупити снаге и једног лепог дана дићи глас против свих измишљотина које у последње време морамо да радимо и трпимо на штету и ђака и нас просветних р(Ј)адника.

  2. весна , наставник каже:

    Koleginice Bosnjak, sve napisano je do reci tacno, ja Vas iskreno podrzavam i pozdravljam

Top