Home >> Слајдер,Часопис >> ФБГ 12 / “Шири, шири, весели пешкири!“
ФБГ 12 / “Шири, шири, весели пешкири!“

Дневник једне учитељице

“Шири, шири, весели пешкири!“

Јој, људи моји, што сам сањала страшан сан! Као,  налазим се на једном игралишту на којем се играју силна деца. Све изгледа као да је  нека  седамдесет и која, али, ја нисам сама, на рамену ми Ванда, са свешћу коју она данас има, и са причама о ненасиљу које форсира у последње време.

Покушавам да пронађем групу деце којој бих се прикључила у игри. А они се сви играју игара којих сам се стварно и ја играла кад сам имала осам година, али ми Ванда на рамену, као чавка засела, и контролише ме.

Прво сам наишла на девојчице које су играле „ласте проласте“. Прикључим се, док оне певају: “Ласте, пролаз’те, кроз гору нам долаз’те. Наша гора зелена, а ваша је увела!“

Ухвате ме испод „моста“ које је направило рукама двоје деце у игри.  Треба да се изјасним, да ли више волим златну огрлицу, или златан прстен.

Таман да кажем, кад – ооопс! Ванда с рамена повиче: „Свакако си спонзоруша, чим се изјашњаваш за злато! Ако волиш огрлицу, значи да имаш потребу за везивањем, треба да идеш код психолога. Ако желиш прстен, ти си нееманципована, једног дана ћеш бити неслободна у браку, јер ће те прстен обавезивати!“ Побегох, јер, кад будем имала двадесет и нешто, неће бити  модерно ни везивати се, ни обавезивати се.

Мало даље, деца играју „труле кобиле“ Нанизали се некако једни на друге, па остали скачу на њих, и кад екипа „скакача“ наскочи на ове што су „кобиле“, треба још цупкати и одбројавати да се види колико су кобиле труле. Допадне ми се, и таман да наскочим, кад из мене проговори Ванда: „Труле кобиле?! Зар ти не знаш да тако вршиш први ниво насиља, наскачеш на неког!? Плус, драга моја, Друштво за заштиту животиња тврди да су кобиле племените животиње, не могу бити труле! Желиш да твоји родитељи одговарају?“

Нисам желела да се замерим Друштву за заштиту животиња, а још мање да вршим насиље над другарима, па побегох. Пратио ме њихов смех, радовали се и уживали, а ја сам само мислила на то како ни не знају да их ускоро чека пријава за насиље над вршњацима и животињама.

Недалеко од те групе деце, неколицина је правила праћке. Ванда из мене је одмах проговорила нешто у стилу како је то опасно за децу и птице, како могу нанети бол неком ако гађам из праћке. Чак и ако гађам дрво, угрожавам природу, те одатле одмах збрисах, да деца која праћке праве не виде да сам пожелела да гађам, бар једном.

Заобишла сам оне који играју „нека бије, нека бије“, јер је то звучало као трећи ниво насиља, побегла сам од оних који су играли „чепе“, јер је чепање такође на списку, а правила се да не видим оне који играју „бело, плаво, црвено“, да ме не би прогласили Русофилком и анатемисали као противника ЕУ.

Тражећи групу деце којој могу да се прикључим, видим да један стоји, држи руку иза главе, остали да пљескају по руци, а кад се он окрене, они сви вичу: „Зззззз!“ Тај погађа ко га је пљеснуо. Придружим им се, и пошто сам „ново месо“, станем с руком иза главе.

Мајко моја, кад ме тресну неко! Окренем се, а они сви зује! Кога да оптужим за ударац?

Викнух да ћу их све пријавити и одох главом без обзира.

Лутајући игралиштем, слушајући вриску раздрагане деце, почела сам да губим наду да ћу се игде уклопити.

А онда нађох игру! Сви се држе за руке и певају: “Шири, шири, весели пешкири!“

Е, „весели пешкири“ су права игра за освешћене и еманциповане, толерантне, ваке, ко што смо Ванда и ја!

 

Пробудих се у зноју.

Како су толике генерације одрастале и опстајале на овим играма? Како су успевали да имају срећно детињство? Нису били свесни да су злостављани и злостављачи, то је!

Ивана Бошњак Бошњак

One Comment

  1. SPASIBA каже:

    Uspomene na jedno vreme koje je do malocas bilo tu u komsiluku.Druzenje zbog druzenja zbog igre da bi se okupljali zblizili i razmjenjivala iskustva.Da ali mi se cini da smo sami mi ti kiji se neigraju sa svojom decom dabi oni posle mogli da prenesu te igre na mladje. Skolstvo pedagozi su u jednom trenutku kao i crkva digli ruke od usmjeravanja dece i desilo se da celo drustvo postane drustvo bez topline i duse. Sve smo materijalizovali i prihvatili ZAPAD. DECA BEZ SMEHA KIKOTA,VRISKE I GRAJE I MAJKI KOJE ZOVU SVOJU DECU NA RUCAK. NEKA JOS MALO MAMA. BILI NEKI LJUDI ICUDNO ZIVELI.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Top