Home >> Образовање,Реформа,Слајдер,Часопис >> ФБГ 12 / Интервју: Војислав Андрић
ФБГ 12 / Интервју: Војислав Андрић

Војислав Андрић, директор Ваљевске гимназије, говори за ФБГ:

Потребна нам је већа аутономија школа и наставника

Ако будемо 2021. године у пролеће имали пријемне испите на сваком атрактивнијем факултету, онда смо „џаба кречили” и општа матура ће доживети крах јер ће полагање и опште матуре и пријемног испита  изазвати оправдано незадовољство и ученика и њихових родитеља

Развој образовања у Србији већ 17 година je тема у којој сви желе да учествују. Министри, политичари, наставници, родитељи, стручна друштва, синдикати, психолози, невладине организације – сви се једноставно утркују да дају своја решења и да критикују туђа. И сви мисле да су у праву. При томе, у мањој или у већој мери, већини се може замерити недостатак стручности за ту материју. Зато смо пронашли саговорника који има већину такозваних компетенција да дâ тренутну оцену нашег образовања, без личног, политичког и струковног оптерећења. Та личност је доктор Војислав Андрић, за пријатеље Воја Мађар.

Андрић је доктор методике математике, некадашњи спортиста и више од 50 година заљубљеник у рукометну игру. Отац троје успешне деце и деда две девојчице и два дечака. Живот и професионалну каријеру везао је за Ваљевску гимназију, чији је био ученик, професор и у три наврата директор. Учинио је прилично да ова школа буде препознатљива као школа веома добрих васпитно-образовних резултата, снажан центар културе и науке у свом крају и школа у којој се много пажње посвећује традицији и обезбеђивању стручног кадра, наставне опреме и просторних услова за усмеравање ученика према исказаним или откривеним склоностима. Радио је и као просветни саветник, министар, професор универзитета… Обављао је многе значајне функције: у два наврата председник Заједнице гимназије Србије, народни посланик, један од утемељивача и председник УО Истраживачке станице „Петница”, члан Националног просветног савета, председник Скупштине Рукометног савеза Србије, директор Супер рукометне лиге… У образовним круговима у Србији познат и као ентузијаста и велики популаризатор математике, један од најпознатијих и најангажованијих у областима рада са обдареним ученицима и стручно-педагошког усавршавања наставника. Међу својим многобројним некадашњим и садашњим ученицима, омиљен и познат као човек који је увек разумео генерацијске трендове и увео и подржавао право свих ђака и професора на прву пројектну шансу. Тренутно, директор Ваљевске гимназије и председник Друштва математичара Србије. Ускоро, како каже, биће перспективни пензионер. Иначе, Ваљевска гимназија за две године обележава 150 година постојања, а данас је једна од десетак најбољих гимназија у Србији, управо захваљујући ангажовању Андрића и његових колега. У разговору за часопис ФБГ он поздравља најављене реформе наставних планова у Србији, али сматра да оне нису довољне. 

Зашто, шта би још требало урадити?  
Прво, неопходно је да школа буде једнако васпитна колико и образовна институција. Честа конвергенција васпитних ставова и не баш велика брига школе и породице за васпитање младих, уз пуну „помоћ” медија да позитивне цивилизацијске вредности буду потиснуте у корист свега оног што су најнегативније друштвене појаве, ствара хаос у главама младих људи и често их чини дезоријентисаним у времену и простору. Нисам видео да се овим проблемом, сем маркетиншки, неко у нашем образовању суштински озбиљно бавио. Друго, основни фактор свих образовних промена јесу људи и без њиховог искреног прихватања промена неће бити помака.

Па, наставници стално иду на семинаре…
Усавршавањем наставника на овим или оним семинарима не могу се постићи неопходни ефекти јер прихватање планираних промена тражи углавном већу трансформацију образовне филозофије сваког наставника. Учињене промене траже корените промене наставне технологије у смеру активнијих наставних метода, облика рада који у већој мери запошљавају ученика и наставних средстава која су у пуној сагласности са достигнућима савремених информатичких техника. Права и систематична обука за примену добробити учињених промена могућа је само на учитељским и наставничким факултетима. Али, уз ретке изузетке, обуке будућих наставника за савремени приступ настави једноставно не постоје јер на већини факултета који припремају наставни кадар још увек царује настава по систему „ја предајем, ти слушаш, учиш и на испиту одговараш на питања, тј. репродукујеш научено”. Како може бити успешан млади професор ако му никада нико није показао како се изводи редовна, допунска, додатна настава, слободне активности, формулишу домаћи задаци, конструишу контролни и писмени задаци, када никада није чуо ни за образовне нивое, ни за образовне стандарде, за обавезу да и васпитава ученика и много тога још. Дакле, не могу за савремену наставу обуку изводити они чија је настава потпуна супротност захтевима нових дидактичко-методичких достигнућа.

Као ни они са примањима у рангу теткице у ЕПС-у?
Да, мотивација наставника је врло важна, при чему овде не мислим само на тај више него понижавајући тренутни материјални статус наставника. Мислим и на школски простор у коме наставник ради, на наставна средства која су му на располагању, на могућности за лично стручно и дидактичко-методичко усавршавање, на могућност да реализује сопствене мале образовне „пројекте”, на награђивање за успешан васпитно-образовни рад и на многе друге стимулације које изостају. Ту је и проблем вредновања ученичких знања и умења. Тај процес је потпуно обесмишљен (нарочито у основној школи) јер под притисцима родитеља и средине постоје четири оцене за три образовна нивоа (основни, средњи и напредни), а не постоји оцена за оне који су испод сваког нивоа знања и умења и, што је најтрагичније, радних карактеристика. На крају, нисам сигуран да је са Универзитетом све договорено о општој матури и сматрам да је примена опште матуре већ прекосутра и да већ сутра треба почети озбиљне, искрене и систематичне разговоре са универзитетом о примени опште матуре. Ако будемо 2021. године у пролеће имали пријемне испите на сваком атрактивнијем факултету, онда смо „џаба кречили” и општа матура ће доживети крах јер ће полагање и опште матуре и пријемног испита изазвати оправдано незадовољство и ученика и њихових родитеља.

Актуелни министар просвете много тога је најављивао; како оцењујете
његов досадашњи учинак?
Младен Шарчевић је једини министар просвете од Даче Марковића до данас који је на ту функцију дошао са приличним личним искуством из основног, односно средњег образовања, и захваљујући томе добро је препознао проблеме у нашим школама (учинке промена на универзитету, у науци и технолошком развоју, не процењујем) и иницирао многе позитивне промене. Да ли су решења која су екипе Министарства дефинисале најбоља и да ли је обезбеђивање предуслова за реализацију тих промена квалитетно урађено, показаће будућност. Ако буде резултата, биће и позитивних оцена, ако не буде, онда ће министар Шарчевић бити запамћен као један од многих који је „много хтео, много започео…” Није добро што се уместо даље децентрализације и демократизације образовања, кроз пакет образовних закона, прибегло даљој централизацији нашег образовања – крајња арбитража министра у избору директора школа, развлашћење Националног просветног савета, јер је у Србији неопходна нешто већа аутономија школа и наставника, али и значајније улагање у инструктивно-педагошки рад и у интензивну непосредну стручну контролу и помоћ раду школа и наставника.  

Шта мислите о рационализацији школске мреже?
Она је неопходна, али мора бити у функцији квалитетнијег развоја образовања. Ако укидамо школу, на пример, у селу Крчмар код Мионице (где су моји родитељи 1953. године имали 150 ученика), зато што она сада има једног или два ученика, онда за та два ученика морамо обезбедити боље услове за образовање (превоз, настава…). Неоправдано је да у овом или оном граду, на 200 метара растојања постоје две школе од којих на овом или оном језику истог разреда има осам, односно девет ученика. Мислим да „мртве душе” и „патуљаста одељења” треба укинути, али размислити и о ефикасности рада са 30 ученика. Све у свему, залажем се за рационализацију у смислу поштовања норми, али не и за рационализацију у смислу смањења, ионако бедних, средстава за образовање, већ за рационализацију у којој ће сваки, на једној страни уштеђени динар, бити утрошен на другој страни – за повећавање стандарда образовања у Србији.

Друштво математичара недавно је прославило јубилеј – 70 година постојања. Где је математика данас у Србији? Могу ли се и како најбољи млади математичари сачувати овде и треба ли то да (им) радимо?

Друштво математичара је током тих седам деценија много учинило за развој математичких наука, за унапређивање наставе математике и за популаризацију математике у Србији. Математичари у Србији могу више, али им се, пропорционално њиховим способностима и креативним могућностима, не пружа одговарајућа шанса, ваљда зато што наша наука упућује на систематичност, консеквентност, на доказе и аргументацију, а коме све то треба – данас у општој галами и врло често неаргументованим изјавама и потезима. Математичари раде у школама и у ИТ сектору који данас доживљава одређену експанзију. Прилично организовано школујемо младе и талентоване људе у овој области. Нажалост, они одлазе, али ми смо најмање криви за то. Мислим да пример некадашњег математичког шампиона – младог научника др Луке Милићевића, освајача 12 медаља (од којих је шест златних) са математичких, информатичких и астрономских међународних олимпијада, најбољег докторанда у својој генерацији на Кембриџу и садашњег истраживача у Математичком институту, показује да је повратак могућ. Али то мора постати пракса и морамо обезбедити све услове да ти млади људи имају где да се врате и да имају све услове за научни рад и развој као и у другим срединама у Европи и у свету.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

Top