Тежња да се уско профилишу радна места и да се на основу њих насликају наставни програми врло је опасна и нехумана
Средње образовање, као етапа између основног и високог образовања, име две функције: да припреми младе за рад и за наставак школовања. Неки аутори, не случајно, кажу „или за наставак школовања“, чиме јасно наглашавају да је за део генерације средња школа и завршна. Тако је формирана средњошколска мрежа, која, сем гимназија, обухвата техничке, економске, медицинске и друге школе.
Притисак привреде, а може се рећи, друштва и државе, на школство углавном се своди на захтеве да се програми средњих стручних школа готово потпуно подреде потребама радног места, при чему се запостављају потребе ученикове личности. Тачно је да променљивост савременог света захтева да образовни систем буде еластичан и покретљив, али то је могуће, истичу познати аутори Хуторској и Корољ, ако међу основним компонентама образовања, поред захтева и стратегије државе, пронађу своје место и личне потребе ученика које не зависе од социјалне поруџбине. У крајњој линији, све се своди на једно: треба се окренути целовитости човекове личности, његовим духовно-моралним основама. Овај нагласак је неопходан баш сада када се у Србији на велика звона промовише као новина тзв. дуално образовање, које треба да буде кључ за задовољавање кадровских потреба производње и повећање запослености. Привредна комора која то истиче као иновацију, у ствари, буши рупу на саксији. Дуално образовање карактеристика је школских система од настанка капитализма, а чине га два образовна пута – један који омогућује проходност до врха образовне пирамиде (факултети), и други који после (трогодишње) средње стручне школе упућује свршене ученике у производњу, с минималном могућношћу да наставе школовање.
Не треба бити много паметан па закључити да је први пут резервисан за децу из породица повољнијег социо-културног статуса (високообразовани родитељи, породичне библиотеке, приватни професори), а други за децу из депривилегованог слоја. Тако школски систем репродукује постојећу социјалну структуру. Једни се спремају да раде главом, а други рукама. Србија је имала, а и сада има, дуално средње образовање. Сетимо се некадашњих школа ученика у привреди (ШУП) у које су били шупирани они који немају могућности да крену даље. Сада образовни пут прекидају трогодишње стручне школе.
Дакле, дуално образовање за које се залаже Привредна комора Србије није никаква новина него само појачавање онога што смо имали и имамо. Истиче се важност учења на радном месту и тражи се да се послодавци укључе у израду функционалних програма. Циљ је да се код ученика развију кључне компетенције неопходне за успешно запошљавање. Још се каже да је „превише високошколских, а премало нискошколских радника“. Залаже ли се то Привредна комора за нижу образовну структуру? Ако неко мисли да ће се млади тако натерати да буду зидари, тесари, вариоци, љуто се вара. Неће млади да раде тешке и опасне послове за мале паре. Зашто су популарне средње медицинске школе? Зато што медицинске сестре и техничари могу лако да се запосле у иностранству за добру плату.
Компетенције, које се у образовном систему помињу у последњој деценији, дошле су на захтев привреде и најчешће се схватају врло уско као оспособљеност за извршне операције на радном месту.
Притисци из привреде су технократског карактера и теже да образовање сузе на производну функцију.
Европски савет је још пре 25 година као важан циљ образовања истакао такву припрему, која треба да омогући широк поглед на рад и теоријски увид у природу и облике рада. Имао је сигурно у виду тенденције да се образовање уско подреди тренутним потребама, а да се запостави његова развојна улога. Тежња да се уско профилишу радна места и да се на основу њих насликају наставни програми врло је опасна и нехумана.
Ваља знати да је образовање вишедимензионалан процес који треба да задовољи многе захтеве и да искључива прагматично-практична усмереност не може да задовољи ту вишедимензионалност. Мајкл Рeмзи, надбискуп од Кентерберија, који истиче да је заснивање добрих веза образовања са индустријом и трговином високо пожељно и суштински важно, критички наглашава и следеће: ,,Образовање се све више посматра првенствено као роба на тржишту. Његови људски производи постоје не да би служили Богу него бруто националном производу…”
На то свођење образовања само на једну – економистичку димензију упозорава и Џорџ Вуд, који каже: ,,Законодавни покрети за успех се првенствено брине о америчкој економији, не о животима наше деце… Бруто национални доходак и цифре трговинског биланса се читају исто онако као што доктор чита пацијентове виталне знакове“… И за саму привреду боље је да образовање буде постављено на широку основу јер се тиме обезбеђује боље прилагођавање брзим техничко-технолошким и културним променама.
Претерана амбиција да школа припрема ученике само за пословни успех има своју тамнију страну. Она може да води саможивој егоцентричности и нездравој преокупираности друштвеним статусом или материјалним поседовањима.
Професор
(Политика)
