Home >> Друштво >> Др Зоран Миливојевић: Индустрија дечјих права

  • Коментари су искључени на Др Зоран Миливојевић: Индустрија дечјих права
Др Зоран Миливојевић: Индустрија дечјих права

Да ли Србији треба Заштитник дечјих права?

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Функција заштитника дечјих права не само да постоји, већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20 до 30 људи, када то већ постоји?

Пре неколико дана смо посредством медија обавештени да ће Србија током следеће године добити Заштитника дечјих права. Као грађани смо стављени пред свршен чин, јер нити је јавност била обавештена о постојању овакве иницијативе, нити је вођена јавна расправа. Верујем да се пошло од претпоставке да свако ко је против јачања заштите дечјих права, вероватно није при здравој памети. Но, да ли је то баш тако?

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Другим речима, функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Зар су у Србији дечја права толико угрожена да се мора стварати посебна институција и на то трошити силан новац, када је свима јасно да су дечја права у Србији угрожена углавном због сиромаштва њихових родитеља.

Шта да мислимо о намери државе која уводи институт Заштитника дечјих права када је прва реченица текста којим се оправдава његово увођење: „Забрињава податак да се чак 98 одсто насиља над децом догоди у биолошкој породици …“. То је јасан показатељ да ће заштитник дечјих права децу штитити управо од њихових родитеља. Школе су нам пуне деце која су јако добро обавештена о својим правима, али која ништа не знају о својим обавезама. По новопредложеним законским решењима, ако родитељ захтева од детета да поспреми собу, а оно то не жели, то се може третирати као насиље и терање на ропски рад; забрана коришћења мобилног телефона може постати породично насиље у смислу ограничавања комуникације.

Управо због идеологије дечјих права и педоцентричног приступа проблему који се усмерава само на дете и његова права, а занемарује све друге аспекте контекста у коме живи то дете, данас многи стручњаци проповедају такав васпитни модел који није довољно ефикасан у социјализацији деце. Последица свега тога је да деца не израстају у функционалне одрасле који би прихватили одговорност за своју егзистенцију, који би били самостални и који би се придржавали друштвених норми, тако да из генерације у генерацију расте проценат презаштићене деце, али и размажене, која су склона антисоцијалном понашању.

Чини се да иза предлога да се успостави нова институција „Заштитник дечјих права“ не стоје интереси деце чија су права наводно угрожена, већ стоји једна интересна група која је од дечјих права направила једну праву индустрију. Стиче се утисак да ова група састављена од неколико прилично моћних невладиних организација које добијају значајна финансијска средства, шачице професора универзитета и пар високо позиционираних бирократа у Министарству за рад, борачка и социјална питања, користи свој утицај на министарства и државу да своје намере и интересе претвори у законске одредбе и државне институције.

Полазећи од тога да су наша деца наше највеће благо, држава би морала да буде много више заинтересована и мудрија у начину на који приступа деци, родитељима и породици. Ако ни због чега другог, онда због тога што ће та деца не тако далеко у будућности, постати њени грађани.

Последице оваквог курса који је држава заузела под притиском невладиних организација и Савета за права детета, неће бити добре. Деца ће се и даље снажити у својим правима, а права родитеља ће се одузимати, тако да ће настајати конфликти у којима ће држава практично окретати децу против родитеља. Ако се оствари и намера да се оснује и државна Агенција за децу о којој се шушка, онда ће у Србији веома тешко бити родитељ који успева да на добар начин васпита своју децу.

(Недељник)

Top