Home >> Друштво >> Др Зоран Аврамовић: Зауставити одлив мозгова

  • Коментари су искључени на Др Зоран Аврамовић: Зауставити одлив мозгова
Др Зоран Аврамовић: Зауставити одлив мозгова

Србија прихвата улогу регрутног центра кадрова за развијене државе

Податак да је Србија од почетка деведесетих година уложила (изгубила) 12 милијарди евра у школовање природно-техничке интелигенције и научника, који су отишли у иностранство, суочава државу и њену образовну политику са питањем: шта да се ради? Друштво улаже у образовање младих, које се реализује у другим друштвима. Како да се заштите властити интереси када су у питању високообразовани кадрови? Четири гласа се мешају када је реч о овом проблему.

Разматрање инструмената за решавање проблема интелектуалне емиграције (егзодуса) мора да започне питањем да ли друштво препознаје тај проблем као приоритетан или га маргинализује. У Србији ово питање се спорадично покрене у стручној јавности. Све се одвија на нивоу вербалистике у којој преовладава описивање стања, а понекад се чује глас о самопоносу нације која извози своје талентоване кадрове. У таквим околностима неопходно је да се овај изузетно значајан стручни, научни и политички проблем помери у средиште приоритетног интересовања како би се досегло до рационалних предлога за успоравање и задржавање стручних кадрова у Србији.

На другом месту је редефинисање економске политике чији основни циљ мора да буде побољшање материјалних и привредних прилика у друштву. Економски опоравак је процес који дотиче све грађане Србије, а не само његову научну и стручну елиту. Пораст стопе запослености, производње и потрошње сигурно би се позитивно одразио на ставове младих стручњака и научника према одласку или остајању у Србији. Привредни опоравак не треба схватити као бригу економског сектора на чије резултате интелектуална елита треба да чека. Процес развоја друштва је интеракцијски однос стручњака и привредних установа. Успех је условљен динамиком привредне узајамности.

Трећа стратегија заустављања одлива мозгова полази од чињенице да се велики број наших стручњака и научника већ налази у развијеним друштвима. У таквим околностима предлажу се две опције – повратак и научни рад дијаспоре. По једној, може се рачунати на повратак исељених стручњака у матичну државу (опција повратка), а по другој на њихову мобилизацију на даљину да би се укључили у развој отаџбине (опција дијаспора). Ова стратегија рачуна на вољу и патриотску свест исељених научника и стручњака. Повратак је скопчан са материјалним погодностима као и сарадњу на даљину. Неизвесно је, међутим, какав учинак има патриотска свест у овим стратегијама.

Четврти начин решавања овог питања је најрационалнији, али верујем да би наишао на егоистичке отпоре. У средиште образовне политике треба поставити питање места и улоге интелектуалног капитала у структури њених циљева као и начин финансирања домаћих мозгова. Разматрањем ових елемената образовне политике долазимо да сазнања о улагању у образовање и корист од уложених средстава. У Србији, ова проблематика скоро да не постоји. Изгледа да се радо прихвата улога Србије као регрутног центра научних и стручних кадрова за развијене државе.

Уколико се остане доследан начелу слободног избора животног пута сваког грађанина, онда једини инструмент који је на располагању може да буде враћање уложеног новца у образовање појединца. Сваки студент може да стекне висока знања у Србији, а може да их реализује у иностранству или код куће. Уколико је ово прво, онда се мора обавезати да, у рационалној процедури, по ступању у радни однос, врати уложен новац у државни буџет из ког је финансирано његово стручно и научно образовање. То се постиже уговором и обавезама које су у њему садржане.

Ако се овако настави, продужиће се тешко схватљив процес: да грађани Србије из својих скромних средстава школују део стручне елите за привредне и друштвене потребе иностраних држава. Да ли је тако нешто разумно?

Др Зоран Аврамовић, социолог

(Новости)

Top