Home >> Историја >> Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1744 — Београд, 1811) је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први попечитељ (министар) просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербие“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву.

Биографија

Доситеј Обрадовић је рођен 1744. године у Чакову у Банату, у занатлијској породици. Још као ђак основне школе, одао се сањарењу и верском заносу. После смрти његовог оца, његов теча, да би га излечио од сањарења и мистицизма, изводи га из школе и даје на занат. Међутим, жеља за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не оставља га ни доцније, и чим му се за то указала прилика, он оставља занат и родбину и бежи у фрушкогорски манастир Хопово.

Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли на пустињачки живот. Али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерскобратство, видео је да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле и грађанске књиге, из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и друкчији морал, управо оно за чим је жудео. После три године манастирског живота, напустио је манастир за сва времена. Од тог тренутка настају његова непрекидна путовања ради студија.

Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост обилазио је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на Синобада главици, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију. Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783. штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.

Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.

Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, а је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.

Умро је 1811. год. у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића који је те године пренет из Беча.

Књижевни рад и критички осврт

Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, Буквица је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косовог поља ниже Книна. Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу “на прост српски језик”, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. Христоитија превод једног новогрчког дела из XВИИИ века, Басне су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија”, као моралне коментаре појединих басана. Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.

Прво је штампао Живот и прикљученија у којем је испричао свој живот од рођења до четрдесет и треће године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа Совјете здравога разума, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује Собраније, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија”, или Лабријерова „Ирена”; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон”. — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику” од италијанског писца Соавија и „Слово поучително” од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.

Први Доситејев штампани рад је “Љубезни Харалампије”, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума”. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је увидео да од „Будима до Андријатическога Мора” живи један народ, који једним језиком говори. „У Србији, у Босни, у Славонији, у Далмацији, Ерцеговини свуда је у сељани ови краљевства карактер воопште једнак, као да су, како и јесу, једна фамилија”.,, Ко не зна да житељи црногорски, далматински, херцеговски, босански, сервијански, хорватски, славонијски, сремски, бачки и банатски једним језиком говоре?” „Говорећи за народе, који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Ерцеговац Турчин он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Ерцеговци, догод Бог свет држи. Они се зову Турци, док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет, откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци, и биће што су њи’ови стари били. За сав дакле српски род ја ћу преводити славни’ и премудри’ људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати!

Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XВИИИ века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф ИИ ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио. Са национално-политичког гледишта значај Доситијев је велики. Да није ништа друго створио, то би било довољно да уђе у ред највећих људи из прошлости Србије.

Место племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XВИИИ века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже.

Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.

Меморијална кућа у Чакову

Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа ИИ, који је растураокалуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера противу празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје противу верског фанатизма и искључивости, противу црквеног формализма и догматизма, једном речју противу свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Он је за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити противу свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у своје доба био највише популаран као критичар цркве.

У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.

Доситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури Западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.

Top