Home >> Друштво,Синдикат,Штрајк >> Договор у минут до дванаест

ЗАКОН О РАДУ: КАО У ЛОШОЈ СЕРИЈИ

Договор у минут до дванаест

 

         Непосредно пред одржавање генералног штрајка упозорења (ма шта то год значило, јер теорија индустријских односа препознаје или штрајк упозорења или генерални штрајк) на колегијуму (ма шта и то значило) републичког Социјално-економског савета постигнут је споразум да се посао врати тамо где је и стао, када је радну групу за израду измена и допуна Закона о раду средином децембра напустио синдикални део радне групе (додуше Влада је једнострано наставила посао на Закону и одржала електронску јавну расправу), односно на формирање нове, како рече први потпредседник Владе, а уствари први доносилац одлука у тој Влади, комисије која ће у року од месец дана уподобити „раднички Устав“ са жељама свих заинтересованих (уколико је то уопште могуће).

Тако су престали разлози за једночасовни генерални штрајк упозорења јер је јуче поново оживљен социјални дијалог (да ли је?), а Социјално-економски савет поново постао незаобилазан у поступку доношења легислативе и других питања из области деловања СЕС-а. Као да је и досад неко бранио СЕС-у да се бави својим послом, тим пре што је и буџетиран и то не баш мало за оно премало што је урадио за свет рада. Или ће можда бити истина да је притисак на премијера који је одмах активирао свој синдикат „Слогу“ да јавно пита колико то буџет пресиромашне и презадужене Србије кошта играчка звана социјално-економски савет и колико је коштају два синдиката миљеника – СССС и „Независност“.

Кад се свему томе дода и захтев министра привреде Слободана Радуловића да му сва јавна и државна предузећа доставе „број синдикалних организација које постоје у Вашем предузећу са прегледом списка чланства по појединим синдикатима и укупан износ исплаћених накнада синдикалном руководству у 2013. години“ и претња да ће обелоданити привилегије синдикалних лидера у јавним предузећима, било је јасно да ће у одбрани својих привилегија продржавни синдикати врло брзо наћи компромис са Владом Републике Србије, тим пре што се у преговоре непосредно укључио и први потпредседник.

Елем, Србија је опет добила социјални дијалог, чиме су ова два синдиката добила легитимитет репрезентативности, иако је бар један од њих – „Независност“ нема, послодавци, а и Влада која је и извршна власт и послодавац, добиће пре или касније нов Закон о раду, јер се ипак ради о новом концепту уређења односа између света рада и света капитала, а не изменама, а радници, они ће свакако још једном проћи „као бос по трњу“ – проћи ће као и њихови претходници који су сада или на евиденцији Националне службе за запошљавање или, они мало срећнији, у каквој-таквој пензији. Оно што највише брине, а то је да ће састав Комисије (не више радне групе – није шија, него врат) за наставак посла на раду бити готово идентичан саставу претходне Комисије која је добрим делом сву ову кашу и закувала, те стога не верујемо да ће бити неких великих преправки понуђених катастрофичних решења. Остаје и питање да ли ће се и радници на лизинг поново појавити у том ревидираном предлогу Нацрта Закона о раду.

 

Да овим синдикатима нико није потребан сведочи и одбијање пружене руке од стране алтернативних синдиката окупљених око Српског синдикалног фронта од стране Самосталног синдиката и Синдиката „Независност“ који су затражили да се укључе у поступак око измене радно-правне и материјално-социјалне легислативе, с обзиром на драматичност и последице које ће сасвим извесно настати доношењем Закона о раду, Закона о стечају, Закона о приватизацији и Закона о штрајку. Трећу групу синдиката ни једни ни други нису звали да се укључе у социјални дијалог, али су их на другој страни позвали да учествују у њиховим протестима, ваљда мотивисани оном старом народном – „Кад је мука, ајде Ђука, а кад је..ду Ђуку не зоведу“. Дакле, када треба помоћи да се изгура протест онда су алтернативни синдикати у реду и добро дошли, а када треба поделити власт и маст онда су ова два синдиката сама себи довољна.

Што се тиче нашег синдиката, ми смо сво време били против доношења Закона о раду јер, нити је он усклађивање са европском радном легислативом (већ је управо супротно – поништавање конвенција МОР-а о слободи синдикалног организовања и удруживања), нити је уставан (шта више, поништава уставно право запосленог на синдикално организовање), нити је услов европских интеграција (што су потврдили и представници ММФ-а и Светске банке у Србији), већ је настао под великим притиском домаћих послодаваца, првенствено УПС-а и Америчке привредне коморе.

Од до сад спорних поглавља у радној верзији Закона о раду једино је засад из ње „испало“ поглавље о агенцијама за изнајмљивање радника, али је зато веома апострофирано поглавље око оснивања, регистровања и утврђивања репрезентативности синдиката, које је све пре него ли слобода синдикалног удруживања и организовања.

Дакле, остаје и даље спорно то што ће се минули рад обрачунавати само за радни ангажман код последњег послодавца, што другим речима значи директно мања примања и индиректно мање отпремнине, било у случају вишкова, одласка у пензију и саме пензије (уштеда по овом основу би просечно износила око 1.020 евра по раднику), што значи да ће послодавци инсистирати на оваквом решењу. Осим тога, отпремнине за одлазак у пензију убудуће неће износити три просечне бруто зараде, чиме ће се остварити уштеда од 500 евра по раднику. Спорно је и решење за накнаду за годишњи одмор које би убудуће требало бити обрачунато на основу просека чисте зараде (без икаквих додатака на плату), чиме би се уштедело даљих 150 евра по раднику. Наравно, новим начином обрачунавања боловања послодавци би уштедели даљих 100 евра по раднику, а отпремнинама дефинисаним за случај проглашења радника за технолошки вишак због примене одредбе да се узима у обзир само стаж код последњег послодавца, просечна уштеда по раднику би износила најмање 1200 евра (ове рачунице су изведене из примера радника са просечном  зарадом и са 20 година радног стажа од чега 10 година код последњег послодавца, што значи да би у пракси оваква решења и даље била кочница за запошљавање старијих радника, а сасвим извесно не би отворила велику могућност ни за запошљавање младих.

Наш Синдикат донео је одлуку да уколико (али то је сад већ извесно да се неће десити) Закон 27.01.2014.г. уђе у скупштинску процедуру, заједно са другим синдикатима учествује у блокади Парламента и онемогући доношење предложеног Закона. Ових дана, на крају крајева, сазнаћемо и будућност Ивице (без Марице), односно да ли ће бити избора и колико они могу само одложити намере најјаче политичке групације да прогура ове анти-радничке законе. У међувремену, ми ћемо се са онима који су расположени да нам се придруже обратити Међународној организацији рада, као и свим посланичким клубовима у Народној Скупштини Србије који су спремни да стану у последњу линију одбране и онако мало радничких права у Србији. Члановима из делатности просвете посебно сугеришемо опрез да уколико се одлуче да због радничке солидарности подрже колеге у било ком облику штрајка или протеста обрате пажњу на Закон о основном образовању и васпитању и Закон о средњем образовању и васпитању и на одредбе којима је суспендовано право запослених на штрајк уколико није организован на начин и у складу са не само још важећим „Лилићевим законом“ о штрајку, већ и у складу са ова два закона.

 

Београд, 21.01.2014.год.

проф. Хаџи Здравко М. Ковач,

члан Председништва СРПС

 

Top