Home >> Лични став,Образовање >> Дигитализација ће променити све
Дигитализација ће променити све

Увођење додатног разреда за рачунарство, а истовремено укидање једног одељења друштвено-језичког смера Прве београдске гимназије, узнемирило је запослене професоре и ученике ове школе док је у јавности покренуло питање да ли је ово атак на развијање критичке мисли у нашем друштву. То посебно забрињава с обзиром да је способност наших средњошколаца за критичко размишљање већ на недовољно високом нивоу, барем тако сугеришу резултати ПИСА студије.

ПИСА истраживање се спроводи сваке три године а резултати тестирања које је одржано 2018. требало би да буду објављени до краја ове године. Међутим, последњи расположиви резултати датирају из 2012. године с обзиром да 2015. наши ђаци нису учествовали у тестирању јер надлежно Министарство није на време склопило уговор са ОЕЦД-ом, организацијом која спроводи истраживање. Резултати из 2012. године показују да Србија заостаје за земљама западне Европе али и већином источноевропских земаља у образовним постигнућима 15-огодишњака. У домену математичке писмености, скоро 40% наших средњошколаца је фунционално неписмено а 33% у области читалачке писмености. Просек ОЕЦД земаља од 20% функционално неписмених указује на наше велико заостајање у ове две области компетенција у односу на развијени свет. Свега 4,6% ученика у Србији показује високу даровитост из математике а још мање, 2,2%, у читању. У поређењу са земљама у окружењу, које притом троше сличан, мали проценат јавних расхода на образовање (између 3 и 4% БДП-а), у обе области смо нешто бољи од Румуније и Бугарске док Црна Гора и Албанија значајније заостају за нама. Мађарска, а посебно Чешка, упркос сличном нивоу јавних расхода, постижу значајно боље резултате од нас.

ПИСА тестирање је показало и да 35% наших ученика не поседује функционалну научну писменост која мери познавање природних и технолошких феномена и способност примене научног начина размишљања. Овде је заостајање у погледу броја функционално неписмених у односу на просек ОЕЦД-а веће него у случају математичке и читалачке писмености, а имамо мање од 2% веома талентованих ученика, што све заједно може да буде проблем у намери да се више окренемо техничким наукама.

ПИСА студија процењује и како су образовна постигнућа расподељена широм популације и да ли образовни систем свима пружа једнаке шансе. Да наш образовни систем не успева да поништи ефекте социо-економских неједнакости видимо по томе што је међу 20% најсиромашније деце чак 56% функционално неписмено, а свега 19% међу ученицима чије породице спадају у топ 20% најимућнијих. Деца из прве групе заостају за својим вршњацима чији родитељи припадају вишим друштвеним слојевима за две школске године.

Зашто би ови подаци требало да нас забрину? Прво, како кажу наши психолози који се баве тумачењем резултата ПИСА истраживања, функционално неписмена деца сналазе се само у једноставним ситуацијама и решавају искључиво рутинске задатке. Она су способна само за репродуктивно учење и то једноставних знања. Даље, ако ПИСА компетенције нису развијене до одређеног нивоа то значи да ће бити проблема и са стицањем специфичних, техничких вестина, оних које су вам потребне да будете, рецимо, електро или машински инжењер. Развој техничких вештина заснива се на кључним компетенцијама које мери ПИСА истраживање. Ове вештине се стичу у средњим стручним школама, на факултету и на послу, и брзо деградирају с обзиром на убрзан техничко-технолошки развој те их је потребно стално унапређивати. Стицање као и стално унапређивање техничких вештина је лакше када имате добро развијене когнитивне вештине. Оне запослене чине флексибилнијим и отпорнијим на нове шокове који се појављују на тржишту рада, као што је на пример аутоматизација.

С тим у вези, проширивање капацитета у високом образовању како би се створио већи број стручњака у домену информационих технологија (недавни примери на Факултету организационих наука и Електротехничком факултету), а које сада почиње и на нивоу средњошколског образовања, може да делује као добра иницијатива јер се одговара на већу потражњу привреде за овим кадровима. Но, овде се намеће неколико питања. Да ли би укидање друштвених одељења, које је најављено у још 50 других гимназија, сутра могло да се прелије, као што је то био случај у Македонији, на значајније смањење броја студената које финансира држава на факултетима из области друштвено-хуманистичких наука? Какве су последице таквих потеза? Друштвено хуманистичке науке су кључне за развој критичког мишљења, способности да анализирамо, расуђујемо, супротстављамо аргументе, извлачимо закључке.1 Улагање у ове науке је важно и да бисмо били у стању да анализирамо етичке последице нових техничко-технолошких достигнућа. Рецимо, напредак у домену вештачке интелигенције и машинског учења нуди бескрајне могућности за раст благостања друштва, али носи са собом и могуће злоупотребе у случају одсуства контроле, попут надгледања и праћења, дезинформисања или развоја аутономних оружаних система. На овогодишњој конференцији угледног Цхатхам Хоусе института, којој сам присуствовала средином јуна, једна од тема дискусије управо се односила на одговорно управљање техонолошким променама. Професори рачунарства са Универзитета Беркли и Хонг Конг Унивезитета за науку и технологију заговарали су веће инвестиције у друштвене науке управо ради неговања критичког мишљења и бољег разумевања етичких и ширих друштвених аспеката вештачке интелигенције. Центер фор Хуман-Цомпатибле Артифициал Интелигенце у оквиру Универзита Беркли у свом саставу има и професоре психологије, филозофије, социологије, студија рода, економије, политичких наука и права.

Тога дана када сам присуствовала конференцију у Chatham Houseu, наш министар просвете гостовао је на телевизији Н1 у емисији која се бавила дешавањима у Првој београдској гимназији и могућим последицама све већег окретања ка техничким наукама на развијање критичке мисли наших ђака. Како је објаснио, намера министарства је да повећа број ученика у гимназијима и увођење ИТ одељења представља један од начина да се тај циљ оствари. Истина је да Србија има веома висок проценат ђака који се уписују у средње стручне школе – 75% од укупног броја средњошколских ученика што је тренутно највећи проценат у Европи. Ово је за скоро 30 процентних поента више од просечног броја ученика у средњим стручним школама у ЕУ (47,3%). Средње стручне школе су код нас увек биле популарне (отуда велики број ђака и у бившим југословенским републикама), јер су омогућавале лакши излазак на тржиште рада у случају да ученик не настави са високим образовањем, али су се веменом појавили нови разлози. Неке су модернизовале програме, појавили су се нови профили, док су гимназије остале махом нереформисане током последње две деценије. Упркос томе, просечна постигнућа ђака из средњих стручних школа на ПИСА тесту значајно су лошија у односу на гимназијалце. Најзад, у гимназије иду деца која долазе из бољег социо-економског окружења, што само додатно продубљује поделе између ове две групе ученика.

Дакле, реформе на нивоу средњошколског образовања су свакако неопходне, а ребалансирање у корист повећања броја гимназијалаца делује као корак у правом смеру. Но, да ли то мора да се ради кроз смањење броја друштвених одељења? Да ли радимо праву ствар тако што иначе ограничене ресурсе усмеравамо у унапређење техничких вештина, надограђујући их на углавном лоше основе базичних когнитивних вештина? Да ли би требало да се више посветимо променама у основном образовању које је, као и гимназијско, најмање реформисано у претходних 20 година? Какву квалитативну промену можемо да очекујемо од прошлогодишњег увођења информатике као обавезног предмета од 5. разреда и од најављеног повећања броја дигиталних учионица?

Као што је мој колега Александар Бауцал написао на Пешчанику пре неколико година, „процес путем којег бисмо одредили које су то кључне компетенције које образовни систем треба да обезбеди будућим грађанима мора да буде демократски по својој суштини. Он треба да укључује представнике различитих сегмената друштва, као и представнике различитих заинтересованих страна и да буде усмерен ка постизању широког консензуса“. Иако то изгледа тешко у ситуацији у којој се професори оптужују да само чувају свој фонд часова и прете штрајковима, а министар напушта разговор на ту тему, не постоји други начин који би обезбедио легитимитет реформама које намеравамо да спроведемо.

Аутор: Јелена Жарковић

Ауторка је професорка на Економском факултету у Београду.

Извор: Пешчаник

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Top