Home >> Интервју,Образовање,Часопис >> Интервју: Срђан Огњановић

Интервју: Срђан Огњановић

Интервју са мр Срђаном Огњановићем, директором Математичке гимназије у Београду

 

Срђан Огњановић (1954) је бивши ученик Математичке гимназије. Дипломирао и магистрирао на Математичком факултету у Београду и запослио се у Математичкој гимназији, у којој ради и данас. Његове збирке задатака из математике користе се у већини гимназија и средњих школа.

 

 

Психолози и педагози преузели власт

 

Директор Математичке гимназије Срђан Огњановић у разговору за наше новине каже да „невероватни резултати ђака Математичке гимназије представљају доказ да и код нас, упркос свему и у скромним условима, уз добру организацију може да функционише нешто на чему нам свет завиди“.

 

Ваш славни претходник др Милан Распоповић једном је рекао да ће Математичка гимназија бити толико јака „да ће Енглези долазити овде да је уче, а не да наши ђаци иду тамо“. Данас, ствар је и даље обрнута: већина завршених ученика  наставља своје школовање у иностранству. Да ли је то онда промашена инвестиција за наше образовање и за наше друштво?

 

– Уопште за Србију није лоше да наши ђаци студирају у иностранству, на водећим светским универзитетима. Пре сто година Србија је слала своје младе људе у Париз, Беч или Праг на студије. Сада имамо девојке и момке који студирају о трошку тих универзитета, јер имају стипендије. На нама је да искористимо њихове огромне потенцијале и знања и да бар неке од њих вежемо за нашу земљу. С друге стране, ми у школи последњих година имамо већ неколико ученика из иностранства, чак и са других континената, можда је то почетак неког „извоза знања“.

 

Беже ли ваши ђаци са часова, да ли им родитељи набављају оправдања, делите ли укоре због изостанака и кршења дисциплине, имате ли понављача?

 

– Наши ђаци су као и сви други, у годинама су када имају разне проблеме и кризе. Не можемо ми да будемо изоловано острво, потпуно ван окружења. Поправних испита и укора буде, само нешто мање него у другим школама.

 

Да ли је за професоре Математичке гимназије, чији ђаци просто отимају награде по белом свету, потребно да се  стручно усавршавају из педагогије и психологије?

 

– Опште је мишљење да су педагози и психолози приграбили себи знатно већи значај и утицај у образовању него што је то неопходно. Усавршавање из психологије и педагогије јесте корисно, али треба имати мере, а не као сада да те области буду наставницама значајније од њихове струке. У унутрашњости педагози су потпуно преузели власт, састављају контролне задатке из математике. Важнија им је припрема часова по неким формуларима и стандардима, него суштина како се држи час.

 

Како је то код вас уређено?

 

– Ми смо као школа мало изоловани, скрајнути и немамо педагоге, ни психологе у школи и, срећа, најчешће нам не праве проблеме. Међутим, десила се и нама једна „непријатност“ када је инспектор инсистирао да види да ли је уписана додатна настава. Џабе смо говорили о наградама, њему су битни папири, иако нема школе у свету где се ради као код нас. Долазе чак наши бивши ученици, сад млади асистенти, и припремају ђаке за такмичења.

 

Пре две године ушли сте у „300 најмоћнијих особа у Србији“, а пре годину дана добили сте награду „менаџер године“, за улагање у образовање. Треба ли директори школа да буду менаџери или педагози?

 

– Никада нисам имао амбицију да постанем директор, најсрећнији сам био као професор који ужива у напредовању својих ученика. Међутим, стицајем околности дошао сам на то место и још боље видим колико је то тешко. Директорима се стално повећавају обавезе и одговорност, а смањују овлашћења. Од њих се тражи да воде кадровску политику, а с друге стране обавезни су да запосле технолошке вишкове. Да не говоримо о плати. Не верујем да било где на свету, као код нас, председници школских синдиката често имају већу плату од директора. Осим тога, од директора се очекује да у овој беспарици проналази донаторе и спонзоре, иако то може да буде извор корупције. Рецимо, дешавало се да дође родитељ детета које није прошло на пријемном испиту, обећа велику донацију школи, уколико га ипак упишемо. Тада сам поступио као педагог, а не као менаџер и нисам му учинио.

 

Ваше огромно 33-годишње искуство и многобројни успеси и признања, једноставно више неће бити довољни да бисте поново конкурисали ни за место директора ваше школе, ни у неком селу. Шта мислите о полагању испита за лиценцу за директора – менаџера?

 

– Стално се питам зашто је било потребно да се у Закону пропише обавеза да директор школе треба да поседује лиценцу, а директори болница, музеја или аеродрома не. Зар директори већ нису полагали испит за наставнике и зар то није довољно? Али, када је већ тако, неопходно је да се поступак добијања лиценце за директоре, бар у почетку, поједностави. Иначе, постоји опасност да изгубимо одједном бројне квалитетне људе на значајним положајима којима ће досадити све ове муке.

 

Шта мислите о уравниловци у образовању?

 

– Бесмислено је да без обзира како неко ради, да ли је почетник или пред пензијом, да ли постиже или не резултате, има исту плату. У суседној Румунији то је много боље решено, најквалитетнији наставници имају и три пута већу плату од почетника, то је свима мотив да раде, усавршавају се и боре за што боље резултате. Осим тога, код њих и просветни надзорници имају много више овлашћења, а и има их више него код нас. Они воде сва такмичења, као и полагање матуре, а прате и рад професора. Све је тачно прописано, нема оно – „овај ме мрзи, па не могу“. Професор код њих мора да зна страни језик и информатику, а не ову педагогију …

 

Каква нам је Стратегија образовања?

 

– Навелико се о њој прича, а реалност нам каже да је Стратегија у великој мери неизводљива. Унапред знамо да, или неће бити новца, или неће бити способности да се она изведе.

 

У чему би требало да буде суштина промена у образовању: у садржајима и предметима, стручном усавршавању, платама наставника, или можда само у примени ИКТ?

 

– У свему томе и још по нечем. Само, новца нема и тешко да ће га бити ни за плате, ни за квалитетније стручно усавршавање, ни за опрему, колико год да је неопходна.

 

Шта мислите о „новој матури“?

 

– Стално се плашимо нечег. Летос сам био са ђацима у Кини, тамо десет милиона ђака истог дана раде исте задатке из 13 предмета. Пријемни испит у Кини сви полажу из четири предмета. Кинески је обавезан, енглески и математика, сви и правници, и психолози, сви полажу та три, а четврти им је из те области коју желе да студирају. А код нас математика није планирана да буде обавезна на матури за гимназијалце.

 

Како реорганизовати систем трансфера знања како би се ученицима каналисала и успешно пренела све већа количина информација?

 

– Ово је најтеже, можда и најважније питање. Огромне су промене у свету, информације постају све доступније и обесмишљава се пуко учење напамет бројних података. С друге стране, морају се развијати критичност, сређеност, систематичност. Целом свету предстоји грандиозна промена према начинима учења. Кад ово кажем, мислим на период када смо ми били ђаци, када није било рачунара, мобилних телефона, Интернета… Не смем ни да мислим како ће изгледати свет за 40 година и где је ту место школе.

 

Куда нас води приватно високо образовање?

 

– За разлику од велике већине земаља где је приватно образовање квалитетније од државног, код нас су још увек многи приватни универзитети, част изузецима, места на којима се лако долази до диплома. Надам се да ће се то брзо променити.

 

 

Top