Home >> Друштво,Ћирилица >> Брисање трагова српског језика у Црној Гори

  • ФБГ1
  • Коментари су искључени на Брисање трагова српског језика у Црној Гори
Брисање трагова српског језика у Црној Гори

Ћирилица на рубу бездана

Аутор: Др Јелица Стојановић

Српски језик и ћирилица у Црној Гори доведени су до руба понора и бездана, гоњени безумном жељом за уништењем јединог по чему је Црна Гора била одувијек препознатљива и у чему се одсликава цјелокупна њена историја. Зато посебно треба да похвалимо пројекат Сачувајмо српски језик, који већ дуже води Политика, а којим су обухваћени сви простори српског језика као једнако важни и неодвојиви.

sacuvajmo-srpski-jezikПрема новом пројекту црногорских власти треба отћутати сву досадашњу историју (односно правити се да не постоји) и конструисати нову стварност из које (и у складу са којом) се ствара (и пише) нова историја. А у ту нову стварност и у то рађање нове историје, никако се не уклапају српски језик и ћирилица, као непобитни свједоци шта су данашњи простори Црне Горе били, шта носе у свом насљеђу, коме и чему су припадали. Зато се основни политичко- идеолошки пројекат, којим треба потријети духовност и културно насљеђе Црне Горе, претворио у борбу за брисање трагова српског језика и ћирилице, као исконског и идентитетског српског писма и писма српског етноса и писма Црне Горе, и једног од писама српског језика, преовлађујућег, историјски и културолошки конститутивног.

Језик „треба да носи име нације“

Прво је „црногорски језик“ инаугурисан формалноправно, што није пратио ни покушај стандарднојезичког отклона од српског језика, потом се прешло на покушај „уношења новина“, тј. одређених дијалекатских црта српског језика које су проглашаване за „свецрногорску и самоцрногорску норму“, иако се те црте, будући да су несистематске и спорадичне, не могу усталити у стандарду.

На формалном плану, почело је пуким преименовањем наставног предмета Српски језик у „матерњи“ у школама, а у загради „српски, црногорски, хрватски, бошњачки“. „Образложења“ за промјену имена језика у Црној Гори била су сасвим изванлингвистичка, антиисторијска, политикантско- идеолошка: „образлажући“ да „свак има право да зове језик својим именом“, затим да свака нација има право да свој језик зове „именом нације“.

Након референдума (2006) наступио је нови „аргумент“: језик мора и треба да се зове по имену државе.

Шта би то требало да буде, а поготово шта јесте, „црногорски језик“ нико није могао да зна (како тада, тако и данас). Тек касније су, 2010. године, одштампани Граматика и Правопис „црногорског језика“. За Граматику је утврђено да представља преписану Граматику хрватског језика за средњу школу. Аутори и Граматике и Правописа јесу Хрвати (Силић и Прањковић), Украјинка (Људмила Васиљевна) и Аднан Чиргић из Црне Горе. Како у Црној Гори није било никог са дипломом „црногорског језика“, то је 2011. године Министарство за просвјету и науку организовало курс за обуку „црногорског језика“, који је трајао два дана (тј. 180 минута), а „полазници“ су добијали потврду да су похађали семинар „Црногорски језик у настави“ и тиме стицали „право“ да га предају.

Избачено све са предзнаком „српски“

И оно што је у формалноправном дијелу српски језик и задржао („језик у службеној употреби“; „уклопљеност“ и сабијеност у оквиру четвороименог назива наставног предмета), настоји да се смањи и уништи, прећути и игнорише, свакодневно, у пракси. Власт и њихов систем понашају се као да српски језик у Црној Гори не постоји и као да није ни постојао. Циљ је навикнути цијелу Црну Гору на друго име за језик, макар посредно, заобилазно. Када отворите сајт Владе Црне Горе, Министарства просвјете и Министарства науке, Универзитета Црне Горе, Филозофског факултета, и тако редом, за опцију „контакт“ можете да одаберете од језика: црногорски језик, енглески језик. Како происходи, са званичним институцијама у Црној Гори можете формално да успоставите контакт једино на црногорском или енглеском језику, али не и на већинском, српском језику (без обзира што сви знамо да суштински то управо чините на српском језику).

Из школских програма изостављени су (= избачени) српски писци и садржаји са предзнаком српски. Предзнак „српски“ нарочито се изоставља код писаца са простора Црне Горе који су сами себи давали српски предзнак (Његош, Никола I Петровић, Стефан Митров Љубиша итд.).

Један од великих проблема, о којем се често говорило, јесте мијењање (читај фалсификовање) историјскојезичког континуитета садашњих простора Црне Горе, гдје се све што је обухваћено територијално простором данашње Црне Горе сврстава у „црногорски језик“ и „црногорско језичко насљеђе“ (сви писци, споменици: како период до Балшића, тако и Балшића и Црнојевића насљеђе, потом Петар I, Његош, Марко Миљанов, Паштровске исправе…).

Што се тиче статуса ћирилице на простору Црне Горе данас, у уставној одредби се истрајава на „равноправности“ ћириличног и латиничног писма. У пракси се приводи крају процес (све израженијег) нестајања ћирилице: све што је везано за јавни сектор, потом новине, часописи, медији, портали, путокази, називи улица итд., све иза чега стоји држава, потпуно је окупирано латиницом.

Срби су препуштени сами себи и једном броју оних који су посвећени српском језику и култури – било да су из поља науке, књижевности, културе у ширем смислу – у покушају да очувају српски језик и да се они очувају у српском језику у Црној Гори. Обавеза је, а и право и част, како појединаца, тако и институција да брину о свом национу, и, прије свега о србистици као науци, као и о говорницима српског језика ма гдје да су, те о правима српског језика и његовог насљеђа на свим просторима, и да се на том пољу треба знатно више ангажовати и посветити се том подухвату. А језгро у Црној Гори постоји, опстаје, бори се, упркос свему.

Професор Филолошког факултета у Никшићу, Универзитет Црне Горе

(Политика)

Top