„Болоња” крива за штанцовање десетки
Шестице постале реткост, а бодови се добијају и за друштвено-корисни рад као што је кречење. – Професори приморани да спусте критеријуме, ниво знања опада а из средњих школа стижу нове и нове генерације „вуковаца”
Школске 2000/2001. године било је 1.147 студената са просеком изнад 8,5 а прошле чак 14.021
Пре само десетак година, Министарство просвете је најбољим студентима додељивало тек нешто више од хиљаду стипендија годишње, јер је толико младих у целој Србији успевало да пребаци просек изнад 8,5. Од увођења „болоње” на универзитетима ситуација се драматично променила, па се број најбољих годишње повећавао за – око две хиљаде.
– Школске 2000/2001. године студентска стипендија се добијала уколико је неко имао просек изнад 8,5, никада није губио годину, није мењао факултет и није има пренетих испита. Тада је подељено 1.147 стипендија, а школске 2012/2013. чак 14.021. До преокрета је дошло са изменама Закона о универзитету којим је уведен болоњски систем на факултете: од 2006. године смо у просеку имали годишње повећање од по 2.000 студената са високим просеком – износи невероватне податке Стевица Пиварски, руководилац Групе за ученичке и студентске кредите и стипендије у Министарству просвете, науке и технолошког развоја.
Он каже да овоме није потребан коментар, бројеви говоре сами: од тих 14.000 стипендија, 6.800 су додељене студентима који су имали просек између 9 и 10. У актуелној школској години подељено је само 8.500 стипендија јер су просветне власти у међувремену подигле границу за конкурисање на просечну оцену девет, јер је буџет за стипендије остао исти као и пре 10 година.
Да је „болоња” крива за хиперпродукцију деветки и десетки слажу се и професори и студенти, иако су сви „Политикини” саговорници били изненађени овим подацима просветних власти.
Проректорка Универзитета у Београду др Нада Ковачевић, која је у претходном мандату била и декан Фармацеутског факултета признаје да су оцене бар за једну оцену више него раније и да су шестице реткост. Она објашњава да је „болоња” донела нов начин оцењивања и признаје да су професори били принуђени да коригују удео предиспитних обавеза у крајњој оцени, јер се установило да их студенти лако испуњавају и тако добијају и високе оцене.
То све, по њеном мишљењу, не значи да је ово доказ да „болоња” не ваља, напротив, она јесте добра када се добро примењује, истиче, али је питање како је спроводе и студенти и професори.
– Сваки предмет вреди 100 бодова, а најмање 30 може да се освоји кроз посету предавањима, семинарске радове, колоквијуме, активности током вежби, а остатак кроз испит. Прво смо кренули са рачуницом да и предиспитне и испитне обавезе доносе по 50 бодова, али смо онда видели да студенти заиста лако могу да стекну велики број бодова кроз пуко присуствовање предавањима или вежбама, па су професори сами променили тај однос – каже проф. Ковачевић.
Александар Ђенић, студент београдског Филозофског факултета такође сматра да је основни проблем болоњског система то што су квалитет и знање у другом плану, а бодовање у првом.
– Ви имате гомилу предиспитних обавеза које вам омогућавају да остварите 60 одсто испита на основу друштвено корисног рада, тако што носите столице или кречите учионице, на пример – каже Ђенић.
Да ли су професори спустили критеријум? Јесу, одговара Ђенић, јер им овакав систем образовања одговара у финансијском смислу – зашто би било шта мењали када месечно добијају најмање 120.000 динара.
Његов колега по индексу Немања Недовић такође признаје да за мање показаног знања данас добијате више оцене и да болоњски систем заправо уништава високо школство.
– Наравно да не можете да добијете оцену само зато што сте носили столице, мало то сад студенти карикирају – одговара проректорка Ковачевић и додаје да је основна идеја да студенти раде током читаве школске године, а не да уче кампањски како су навикли у средњој школи.
Професор информатике у Првој београдској гимназији и председник Форума београдских гимназија Миодраг Сокић, већ годинама упозорава на хиперпродукцију „вуковаца” у школама и каже да га не чуди ни овај податак с почетка наше приче.
– Ништа не вреди што тражимо да се образовању врати озбиљност и неки ниво, јер политичари, цело друштво захтева да образовање буде вентил, да народ буде задовољан што свако може да студира, а последице ће бити катастрофалне и већ су видљиве, пао је ниво знања – каже Сокић.
На наш коментар да су томе допринели и сами професори, Сокић одговара да професори никада не могу да буду криви.
– Професори јесу генератори, њихов потпис стоји иза тога, али они не могу да буду кривци за стратегију друштва те врсте. То вам је као да кривите возача аутобуса зато што је нека линија ГСП-а дужа или краћа. Он мора да вози, има такву наредбу, а професори имају наредбу да се понашају у складу са „болоњом”. Нико њима не тражи да држе ниво, већ се напротив прозивају они који су строжи – сматра Сокић.
По његовом мишљењу решење је у томе да се озбиљно преиспита бесплатно студирање и то на шта се баца државни новац, али и да се приватним факултетима ускрати простор за деловање, јер већ сада имамо армију менаџера са дипломама које не вреде ништа и младе који не могу да се запосле.
Сандра Гуцијан
објављено: 14.03.2014.
