Home >> Лични став >> Бесконтактно образовање

Бесконтактно образовање

Кад започињемо једну мисаону анализу најбоље је, чини ми се, заузети  идеолошки неутралну, готово детиње наивну позицију. Добро је, дакле, упитати се шта задати појмови заправо значе, на шта указује њихов етимолошки основ и изворна употреба. Када, опет, филозофски поставимо питање о изгледима једног културног, научног или социјалног пројекта, онда се акцентуација усмерава на саму његову могућност?

Наслов овог чланка према томе говори о новом типу стицања образа(облика, лика, личности), који подразумева одсуство контакта, споја, везе, преплета, релације између његових субјеката. Ако би то значило и прекид властитог ослушкивања, унутрашњег додиривања и разабирања, онда би наш сложени наслов био контрадикторан. Међутим, овде се ипак мисли на нешто нижи степен редукције који искључује непосредне личне контакте, учионице смештене у просторне координате, са наглашиним звучним ефектима, живим погледима и радосним осмесима. Овим почетним разјашњењем омогућава се опстанак ове просветне сложенице, али и заоштравају услови њене примене, опадају изгледи њеног дугорочног претрајавања.

Теме образованости, просвећености и учености повезане су  савакако са целином битних питања о бићу, мишљењу, језику, човеку…Шта је заправо стварност у најширем смислу те речи, како је упознајемо и о њој стичемо знање, како нас то искуство изграђује, на који начин га размењујемо и организујемо? Да ли смо ми само одраз једне од нас независне реалности или је ми својим свукупним односом осмишљавамо, оплемењујемо и култивишемо. Који су наши образовни путокази, вредносни оријентири и очекивани исходи. Историја модела усвајања знања показивала је развојни пут који је различито вредновао поједине  епистемолошке аспектe. Повесна рекострукција педагошких, психолошкох и методичких образаца обликовања човека и људске заједнице, кроз образовање, такође је мењала приоритете и усмерења. Од индивидуалних висина, до колективних ширина. Понекад је нагласак био на свестраном, други пут на специјалистичком приступу. У некој епохи од учености се очекивала лепота и унутрашња изграђеност, у некој другој морална одговорност и практична употребљивост. Једнпут смо се равнали према животу, други пут према оном што је више од живота. Неки пут би  учење остајало у границама владајућих парадигми постојања, каткад  би развијало утопијске садржаје, заузимало критички став према постојећем. Било је ту и посртаја и посустајања, али и смелости и херојства. У свим тим секвенцама, међутим, носилац поменутих процеса, покретач иновација и принцип јединства била је људска душа или дух народа..

Тај слојевити и животворни дах био је наша дубинска веза са оним космичким и универзалним, али и са оним унутрашњим, интимним и непоновљивим. Душа је тежила умерености, врлини, праведности, здрављу. По њој су  препознаване сколоности, њеном су снагом покретане наше обдарености и таленти. На основу  њених начела организоване су државе, на њеним крилима су се освајали непознати предели, о њој смо бринули са највећом пажњом. У сусрету душа стварали су се љубави, у сукобу различитих енергија дешавали трагични потреси, у душевном преображају умивало и обнављало човечанство. Све је њоме било испуњено, исправљено, усклађено, повезано, помирено и овековечено. Вегетативна, сензитивна и разумска душа говорили би једни, влажне и суве душе говорили би други, ропске и слободне рекли би трећи. Да ли је живот душе налик музици, организација симетрији;  да ли је њена жудња аналогна мотивацији. Сродне душе, детиње душе, велике душе. Пренула се душа, разлила се душа, осетила душа. Заболела душа. У сваком случају појам чији се корен донекле чува у имену психологије, да означи искуство о том унутрашњем склопу, о личности и њеној привлачној тајни. Има ли душе, има ли њеног откуцаја и подстицаја у данашњој српској просвети. Образују ли душе стихују интереса, резултата, информација. Могу ли испратити брзину смењивања догађаја?

Иза белих, плавичастих и сивих маски нисмо видели њихова лица. Преко учених, еластичних прстију већ су биле навучене гумиране рукавице. У пристиглим мејловима, формалне садржине и заповедног тона, није било подстицајних симбола. На нашим платформама мањкало  је  близине, иако сви беху загледани  у дигитални прозор. Чекали смо, надали се да ћемо  поново срести те веселе очи пуне душе. Сећања, да баш тако. Сећања на оне дане у школским клупама, та сцена осветљена радозналим погледима и даље је била наша учионица и наше духовно небо. Ту су остали покрети, додири креде, откуцаји срца, табла испуњена успоменама, и ваздух пун најаве мирисног преображаја. У том младости одузетом прамалећу, започеће и нови снови о слободи. У том људском сведочењу биће верификоване све касније истине, у датим живим  примерима сабрана сва каснија интересовања.

Идеју сазнања као анамнезе срели смо још код Платона, идеју целовитог образовања (паидеје) такође. Ту је душа започињала свој пут уздизања од опипљивог, чулног и телесног до оног мисаоног и идејног. Виши сазнајни и образовни нивои подразумевали су ниже. Од гимнастике до дијалектике стизало се са пуно страсти, надахнућа и унутрашње борбе. Аристотел је такође тактилно и емпирјско повезивао са оним логичким и разумским. Латини су се са своје стране држали оне чувене максиме mens sana in corpore sano, док су средњовековни приступи своје педагошке лестве постављали у земаљско и доживљајно, да би се уздигли у небеско и духовно искуство. Енглески емпиристи били су свесни да само комплекси осетилног, настали у својеврсном чулном садејству,  дају веродостојну слику света. Кант је појмове без опажаја означио  као празне, Хегел је стрпљиво ходио од чулне извесности до апсолутног знања. За Ничеа је образовање извор светла и топлине, за Маркса човек само кроз делатну праксу може доказати овостраност својих теорија. И савремена педагошка пракса иде за тим да се појмовна знања проверавају експерименталним и лобораторијским радом, да се резонујуће поступање вежба у склопу наших акција и атмосфери најширег спектра контаката.

Да, остаје  питање о бесконтактном образовању? Могуће је део активности осмислити у дигиталном, да не кажемо у виртуелном свету. Међутим, само на основу онога што је душа већ доживела, одболовала и одсањала. Само оно што је дотакнуто целим бићем, што нас је дубински  прожело и променило јесте наше. То носимо са собом,  то можемо да дамо, тиме можемо сведочити и другог учити. Сви догађаји из онлај образовне секвенце су још једна школа, велика школа. Карантинска агенда је још једна потврда слободе, велике слободе. И ова чежња и носталгија, само је потврда љубави, велике љубави. И овај текст је написан ради добра, националног добра и добробити!

Нећемо никада изгубити образ јер је обликован поверењем и  договором. Не можемо се одрећи сусрета душа и побратимства лица. Не смемо никада више посумњати у себе, јер смо сазрели као људи. Образујемо се чекајући да се погледамо,  рукујемо и закорачимо у наш људски свет…

Ми чланови просветних синдиката нисмо само борци за услове рада, радничка права, праведне коефицијенте, платне разреде, виша примања и  бољи стандард запослених. Ми смо пре свега чувари смисла учености, ризничари вредности и сведоци са образом. Сачувајмо душу српског образовања!!!

Аутор: Синиша Митрић, професор филозофије у Математичкој гимназији и члан ГО ФБГ-а

Top