Home >> Друштво,Култура >> Академик који не ћути

  • Коментари су искључени на Академик који не ћути
Академик који не ћути

Портрет без рама

Дејан Деспић, познати композитор, диригент, педагог и теоретичар, редовни члан САНУ и секретар Одељења ликовне и музичке уметности, недавно је жестоко узбудио духове и изазвао бројна и опречна реаговања и полемике. У отвореном писму градоначелнику Синиши Малом, објављеном у „Политици”, одрекао се награде Града Београда за музичко-сценско стваралаштво за 2015. и вратио га, „заједно с његовом новчаном подлогом”.

Повод за његов револт су изрази захвалности „у кешу” нашим учесницима на Олимпијади у Рију и још понешто што иритира. Академик сматра да су се наши олимпијци показали заиста импресивно, на велики понос и радост нације, да су уследили оправдани и очекивани разни изрази захвалности, па и они у чврстој валути. „Не желећи ни најмање да потценим достигнућа спортиста и огроман труд који су морали да уложе да би до њих стигли, ипак остајем запањен безобразном разликом између та два света и њихових живота! Каква је савест оних који тако олако шаком и капом деле ( и чије?) паре, у сумама од којих боли глава не само оне који једва састављају крај с крајем?”, написао је уз остало градоначелнику овај академик.

Дејан Деспић је рођен у Београду 1930. године где је завршио основну школу, гимназију и музичку школу, а затим студирао на Музичкој академији, композицију код чувеног Марка Тајчевића и дириговање код Михаила Вукдраговића. Дипломирао је на оба одсека 1955. Предавао је у Музичкој школи „Мокрањац” и на београдској Музичкој академији. Био је за многе омиљени професор.

Свом професору Тајчевићу одао је почаст тако што је написао композицију за гудачки оркестар „Тајчевићијана”. Одбио је да га Удружење композитора предложи за националну пензију. Деведесетих, у време Милошевића, подржао је јавно студентске протесте, говорио на Видовданском сабору, с хиљадама демонстраната дувао у пиштаљку и лупао у шерпу…

Касније није крио да су изневерена очекивања из тог времена. Залагао се у јавности да државна химна буде „Боже правде”, био је против увођења веронауке у школе. Иако је у одржавање неготинских „Мокрањчевих дана” уткао велики труд, рад и знање, деведесетих је поднео оставку на дужност председника програмске комисије фестивала у знак солидарности с академиком Љубомиром Симовићем, коме су тадашњи локални моћници отказали гостопримство у овом гаду јер им се није допала његова беседа на отварању.

На адресе наших академика често се упућују критике да се не оглашавају поводом многи лоших ствари које притискају грађане. Академик Дејан Деспић очигледно не спада у оне који ћуте.

„Политика“

 

Top