За докторат су потребне године преданог рада
Има врло интелигентних и вредних младих људи који нису талентовани за науку. Ово не треба схватити као њихов хендикеп, већ као чињеницу да је за свако занимање потребан предуслов. Ко нема талента за науку можда би требало да размисли о другачијем животном путу, а не о животу доктора наука. Доктор наука мора да се одрекне многих јавних дешавања. Сумњив је квалитет рада оног доктора наука који има времена за безбројне хобије. Научни рад окупира и обузима човека целог.
Пуне су новине вести о плагираним научним радовима и докторатима. Све је више политичара и људи других струка који желе да постану доктори наука, а да би дошли до циља, не бирају средства.
Поставља се питање због чега толико људи жели титулу доктора наука. Да ли је заиста лакше постати директор, министар или премијер са титулом доктора наука него без ње? Зар завршен факултет више није довољан услов на путу ка руководећим положајима? Које то принадлежности изван научних институција добија појединац са том дипломом?
Да би се стекла диплома правог доктора наука, потребне су године преданог рада и потпуне посвећености само свом докторату. Колико добија, а колико губи особа која се свакодневно појављује у медијима, обавља безброј функција, присуствује на политичким и другим састанцима, активно учествује у јавном животу, а онда се једног јутра пробуди као доктор наука? Зар таква особа заиста мисли да ће тако стеченим докторатом порасти њен углед у друштву? Зар мисли да се не види да у тај докторат није уложено довољно времена и енергије? Кога то треба убедити у значај такве дипломе када у њу не верују ни подређени, а ни надређени сарадници у пословној хијерархији, ни породица, ни најближи пријатељи, а камоли интелектуална јавност у коју се, тобоже, укључује такав доктор наука. Да би постао прави доктор наука, научник се годинама припрема, ради, пише и објављује научне радове како би стекао вештину академског писања и добио довољно знања и идеја за почетак рада на докторату. Колико је само радова које ментори враћају кандидатима на дораду искључиво због недовољно зрелог научног стила! Правом доктору наука докторат не може бити један од првих научних радова. А имају ли такву научну припрему бројни доктори наука у јавном и политичком животу Србије? Запитају ли се понекад да ли би можда имали већи углед да су се задржали само на дипломи основних студија коју су добили у време док су били анонимни и коју су, можда, заиста заслужили?
Инстант доктори наука не знају да прави доктор наука не завршава своје образовање стицањем докторске дипломе. Напротив, његов прави научни живот тада тек почиње. Диплома доктора наука обавезује на континуирани научни рад. Та диплома је камен одговорности око врата и треба моћи и знати носити га. Доктор наука је задужен да доживотно научно унапређује своју струку и науку. Он је дужан да буде упознат са најновијом домаћом и светском литературом у својој области. Ако доктор наука не прати дешавања у својој науци, ко то треба да ради? На које то научне конференције иду наши инстант доктори? Где то они објављују научне радове засноване на својим најновијим истраживањима?
Упорност и воља јесу потребан, али нису довољан услов за научни живот. Потребно је бити и талентован за науку. Мало је оних који имају развијене обе ове компоненте. Има врло интелигентних и вредних младих људи који нису талентовани за науку. Ово не треба схватити као њихов хендикеп, већ као чињеницу да је за свако занимање потребан предуслов. Ко нема талента за науку можда би требало да размисли о другачијем животном путу, а не о животу доктора наука.
Свакодневни живот правог доктора наука подразумева одређену изолацију од других људи и активног друштвеног ангажмана. Без изолације нема научног живота. Знање се стиче и унапређује само сатима и сатима вредног рада за својим писаћим столом. Доктор наука мора да се одрекне многих јавних дешавања. Сумњив је квалитет рада оног доктора наука који има времена за безбројне хобије. Научни рад окупира и обузима човека целог. Да ли се наши инстант доктори наука заиста одричу нечега да би се изоловали и писали?
И какву то онда поруку о себи желе да пошаљу инстант доктори? И коме се обраћају? Можда им се нико не би подсмевао да су остали оно што стварно јесу. Можда би им се могло веровати да и у другим сферама живота нису склони отимању онога што им не припада. Нека се замисле наши инстант доктори наука, а још више оне јавне личности које то тек желе да постану: када се све сабере и одузме (и развлачење делова доктората по таблоидима, и углед, и плата, и напредовање, и странка, и подсмех околине, и бајка о царевом новом оделу, и „Јесте плагијат, нећу да се извиним“, и факултети на ливадама и пашњацима) – да ли су више добили или изгубили?
(Недељник)
