Рашомонијада: министар Шарчевић је обећао 1200 отпремнина, иако још не зна ни ко, ни како ће их добити, ни да ли ће их ико добити
Веома је необично и непредвидљиво понашање министра просвете. Пун је некаквих идеја, углавном недокучивих и, неретко, налик на дечију конфабулацијску комбинаторику. Он сваки час излази са некаквим предлозима, покушава да делује озбиљно, самоуверено, али што се више појављује у медијима, све је мањи број оних који га узимају за озбиљно. Почело је са ђачким униформама, за које ни данас није сигурно да ли ће бити уведене у школе. А онда су уследиле и друге „реформе“, од којих, такође, највероватније, неће бити ништа.
Министар Шарчевић је обећао 1200 отпремнина, иако још не зна ни ко, ни како ће их добити, ни да ли ће их ико добити. Ваљда, важно је само да се прича, по светлом узору, онако како је то годинама, неуморно и по васцели дан, радио (а и данас ради) бивши председник српске владе и тренутни председник државе – АВ. Прича о отпремнинама је права Шарчевићева мера. Рашомонијада! Он зна тачан број отпремнина, које је, наводно, „безецовао“. Али за исте не зна ни колико ће износити, нити зна ко ће бити „отпремљен“ (да ли технолошки вишкови или они наставници којима недостаје година две до пензије), а на крају, испало је, да он не зна да ли ће се од тога што је, кобајаги, „безецовао“ (читај: обезбедио) у блиској будућности нешто уопште остварити.
Од бројних Шарчевићевих најава, највероватније, тешко да ће се ишта истински реализовати.
„Мењаћемо школство из темеља“, поручивао је министар просвете. Из таквог ободреног поклича, нико још није успео да сазна на какве је промене г. Шарчевић мислио. Једино је извесно да ће која хиљада просветних радника остати без посла. Ипак, да би „утешио“ оне који су се забринули за своје радно место, министар је просветној раји провукао кроз уши следећу причу: могло је бити далеко страшније од овога што он „добошари“! Наиме, ћутите народе, добро сте прошли – ММФ је тражио да се отпусти чак 10.000 просветних радника.
Ето, оно што би пре само коју годину изазвало чуђење и жестоко негодовање, данас се слуша тако, као да је то сасвим нормално: зар у нашој „сувереној“ држави одлуке доносе странци из ММФ-а, Светске банке и страних амбасада? Дакле, добро је, могло је бити много горе, могли смо сви изгинути. Али, да би се такво отпуштање (које је, изгледа, из читавог Шарчевићевог галиматијаса, једино извесно) некако „компензовало“ и да би се отпуштени наставници мало злурадовали, њиховим колегама, који остану да раде у школи, долазиће родитељи да им заврћу уши и да их (пр)оцењују од главе до пете.
А тек „дуално образовање“… мало идеш у школу, мало у фабрику. У фабрику? Где видиш фабрику? Уништили смо све домаће привредне гиганте, разорили сва некада успешна предузећа, да бисмо се онда у рођеној кући запошљавали код странаца. Па где да нам се деца “дуализују”, кажи министре? Икеа, Авив парк, Универ, Макси, ИДЕА… Још мало, и имаћемо више супермаркета него становника!
Техничко образовање и информатика ће се преименовати и зваће се „Дизајн“. Ах, дизајн, како то гордо и моћно звучи! То што ће се у већини школа такво „дизајнирање“ изводити чекићем и, понегде, наковњем, такође је велика предност: „Без муке се сабља не издизајнира“ и „гвожђе се дизајнира док је вруће“. Кад се томе дода и дизајн униформи, које се неће носити, увиђамо да су реформе добиле пун замах.
Онога што има у Србији, нигде на свету нема. „Немојте ме држати за реч“, упорно и месецима понавља министар просвете, као да је и он (а и сав народ с њим), у овој сиротој земљи, заборавио ону народну пословицу: „Човек се држи/веже за реч, а во за рогове!“ За шта да те држимо, Шарчевићу, ако не можемо за реч? Рогови, чини нам се, још ти нису довољно нарасли. Рогови расту нама, слушајући твоје маштарије!
Коначно, у свом логореичном лутању и ћоравом ломатању у држави где су готово сва светла погашена, министар се снашао и дохватио се „праве ствари“: Мала матура! Наставници, ти покварењаци, помагали су деци да реше тестове или су их пуштали да преписују како им воља. Следеће године то неће бити тако: обезбедиће се камере („безецоваће“ их министар лично, баш као и отпремнине, којих неће бити) и све ће се снимати из „птичје“ перспективе. Ето, птичице су напокон долијале! Европска унија је одмах прискочила у помоћ са својим неисцрпним фондовима: „донираће“ нам кредит да купимо њихову робу – њихове камере – које су толико добре, да их у њиховим земљама нико не узима.
И на крају, дезерт! На десетине, можда стотине, а могуће и сви директори биће смењени због пропуста током мале матуре. Иако никоме није до краја јасно шта су ту директори скривили (није њихово да дежурају), лепо је то чути, да се мало и наставници наслађују: летеће главе – и то директорске! Кога је брига, зашто ће летети, кад већ наставничка „раја“ екстатички замишља тај дан директорског „главосечења“.
И сад, хмм… (мало нас Шарчевић прекрива ледом)… проблем је у томе што он не може лично да смењује директоре, јер за то нема законска овлашћења. Имаће их, вели, кад се на јесен усвоји нови Закон о основама система образовања. А онда ће он да крене да чисти… Али, не држите га за реч.
А у том новом, „врховном“ просветном закону, разрешиће се она дилема, која је пратила штрајк троје наставника, који су се зимус и пролетос жалили на незаконита одузимања лиценци. Није важно што се ту одузимало и враћало нешто што не постоји, што је Министарство варало наставнике у великом шибицарско-вашарском стилу, битно је да се министар и том приликом показао као неко кога не треба држати/везивати за реч. Нека се маса навикне на то, да ће бити простачки изманипулисана, па им бројна неиспуњена обећања неће пуно сметати, неће им тешко пасти.
Поменутим новим законом директори ће, напокон, добити апсолутну власт у школама. Њихова одлука о отказима оним радницима који су досадни, напорни, који свугде забадају нос – биће сада неприкосновена, коначна! А на суд ће они „отказани“ моћи да иду само из једног разлога – да убију досаду која прати све оне који су силом прилика докони и без посла.
Нека се зна: и даље ће бити – директор, па министар! Бог нам је, изгледа, давно окренуо леђа. Наравно, осим у случају да министар Шарчевић одбаци оне рогове за везивање (којих нема) и одлучи да га људи (а и он сам себе) ипак, почну држати за реч! Људи смо, нисмо волови, зар не?
(Д. Гостељски, Корени)
