У анкети 11. броја часописа ФБГ на наша питања одговаралe су Јелица Грегановић и Горица Нешовић, новинарке и књижевнице, најбоље другарице из III4 Осме београдске гимназије
Ко вам је био најбољи, а ко најгори професор и зашто?
Јелица Грегановић: Моја омиљена професорка, она коју дан-данас памтим и чувам свеске са белешкама са њених часова, заправо није била тип професора који сам волела. Моји омиљени професори били су они који су смогли снаге да буду и духовити, они који су са лакоћом предавали и трудили се да ђаци заиста нешто науче на њиховим часовима. Ипак, професорка која није „губила време” на хумор, важила за врло строгу и захтевну, која је предавала са самопоузданом лакоћом, била је – Вида Галовић. Две године ми је предавала историју уметности и дала велики допринос мојој општој култури.
Нисам волела професоре који су злоупотребљавали свој положај, убијајући самопоуздање код ученика тражењем незнања, а не знања. Касније сам схватила да су тиме надокнађивали сопствено помањкање самопоуздања и ауторитета.
Горица Нешовић: Сви смо волели професорку филозофије Јагоду. Чинило се да није много старија од нас. Чак нас је једном водила на екскурзију јер разредна нешто није могла. Омиљени професор је онај који те не пита кад не знаш и обрнуто. Та омиљеност је шетала од професора до професора, у односу на ситуацију. Професорка немачког језика Живка дозвољавала нам је да на писменом на клупи држимо књигу… „Децо, можете да се мало подсетите.” Па како да је не волиш!
Имали смо срећу да није било неких професора „баксуза”. Предмети су нам били лепи, нисмо имали мучену математику у трећем и четвртом разреду, тако да није било неомиљених.
Јесте ли у школи били, оно што ђаци зову, штребер или понављач и фаца или аутсајдер?
Јелица Грегановић: Мислим да нисам била популарна у школи, просто зато што често нисам радила ствари које су биле „у тренду”. Нисам била ни стидљива, али сам изгледа била другачија, што не улива поверење већини. Никада нисам била у „друштвеном врху”, нити неко чије друштво би било престиж.
Што се тиче успешности, ја бих рекла да сам била селективан ђак. Све до треће године гимназије моје оцене су се делиле на петице и двојке. Двојке су биле резервисане за предмете од којих сам била „оперисана”: математику, хемију, физику и биологију. Мада, из биологије сам имала петицу све док се није претворила у хемију, док смо учили о флори и фауни, природним појавама онаквим каквим их наше очи виде, до тада смо биле добре другарице. Када се природа претворила у хемијске и физичке процесе, разишле смо се. На сву срећу, снашло ме је усмерено образовање, па сам се тако тих двојки решила. Остале су ми само петице… и понека четворка због конфликта са професором. Укратко, ја бих себе звала добрим ђаком, мада моја најбоља другарица, Горица Нешовић, још увек тврди да сам била – штребер. И користи сваку прилику да то и мојој деци објасни: „Седи овде да ти причам какав је штребер била твоја мајка…”
Горица Нешовић: Стидљива нисам била сигурно, а то штреберско понашање ме стигло касније. Стално сам себи обећавала да ћу, као Јелица, да научим прве три лекције кад почне тромесечје, да се одмах јавим да одговарам и завршим посао. Никада се то није десило, већ сам морала цело градиво да бубам у последњем часу. Била сам „јак врло добар”, за длаку одлична. Није ни то лоше.
(Часопис ФБГ)
