Шта треба да учи млад човек да не остане у оковима формалног образовања
Било је момената магије током предавања Уроша Крчадинца у Новој искри у петак 16. децембра. Млади (1984. годиште) мултиталентовани човек – истраживач дигиталних медија, предавач, писац, илустратор, софтверски инжењер и крос-медијски уметник – током добрих сат времена представљао је своју визију о томе како образовање треба да изгледа у савременом добу. Помало дугачког имена – „Како да приступите свом образовању ако желите да постанете аутор у дигиталној епохи“ – ово је било друго по реду јавно предавање из циклуса Нелт Едукативног програма, који „гура“ своју другу сезону, у сарадњи са Галеријом 12 ХУБ, а од ове године и са Новом искром.
Шта треба да учи млад човек уколико не жели да остане у оковима формалног образовања? Шта да чита, који занат да научи? Да ли му је потребан факултет? Ово су нека од питања која су постављена за време предавања, током којег је постало болно очито колико је данашње образовање у Србији далеко од потреба које ствара савремено друштво: табла, креда и учење зарад репродукције били су застарели и пре 30 година, колико ли су тек застарели данас?
„Мислим да немамо добру перцепцију колико је недовољно то што добијамо формалним образовањем“, каже за „Време“ Урош Крчадинац. „И даље преовладава став из генерације наших родитеља, или деда и баба, који кажу, ‘само ти заврши факултет, нађи посао у државној служби, нек ти крене стаж…’ Мислим да људи нису свесни да је ово време много више дивље, где постоје атомизовани појединци, и нисам сигуран да ћу ја икаквим стажом да дођем до те пензије; потпуно ми је надреално да мени фирма може да купи стан, а то су биле уобичајене ствари у генерацији наших родитеља.“
Према Крчадинцу, веома је важно научити неки занат – било класични, било савремени – који ће увек бити потребан на тржишту, без обзира на то ко је на власти, и каква су друштвена кретања. На тај начин, себи ћете омогућити известан степен слободе од тренутних околности, а уједно ћете имати у рукама вештину од које можете да живите.
Међу публиком на предавању био је и Андрија Радојев, један од двадесет студената који су полазници другог циклуса Нелт Едукативног програма. Сви они су изабрани од укупно 89 кандидата, и долазе из разнородних факултета из Београда и Новог Сада. Андрија Радојев, студент Високе школа струковних студија за информационе технологије – ИТС, каже да му је „част што је у колективу овако изузетних људи“.
„Цео програм проширује видике, даје нам могућност да осетимо неке ствари које не бисмо могли да осетимо на неки други начин, јер нас повезује са различитим стручњацима. То нам даје опцију да се заинтересујемо за различите области, а уједно и добијемо основно знање за сваку од њих. Наши факултети нам пружају ускостручну специјализацију, а у данашње време, ако желите да постигнете нешто више у својој струци, то вам није довољно. Морате много да знате и о другим стварима, никад се не зна када можете да искористите неку ствар из области која нема везе са вашом струком“, каже Андрија Радојев.
Управо је ово и циљ Нелтовог програма – да попуни „рупчаге“ које постоје у данашњем формалном образовању, и којих је, како делује, сваког дана све више и више. Или, како је Нелт саопштио у пролеће 2016, када је и кренуо други Едукативни циклус: „Циљ је да учесници кроз тимски рад стекну практичне вештине из домена дизајна и нових медија, као и да се инспиришу и оснаже у тежњама да своје идеје претворе у реалне пројекте, чији даљи развој компанија Нелт може потенцијално подржати.“ Речју, интердисциплинарност и интерсекторско образовање које шири видике и које је веома ретко на овим просторима.
Са овом оценом сагласан је и Реља Бобић из Нове искре.“Нова искра је доста усмерена на едукативни рад, перманентно образовање и економију знања. Кроз своје централне активности у оквиру едукативне платформе радимо на оснаживању младих професионалаца – студената и оних који су тек завршили факултете – који хоће да се баве различитим креативним дисциплинама. Сматрамо да код нас постоји велики јаз између знања које се добија на факултетима, нарочито на већини државних факултета, и функционалног знања које је потребно у послу“, каже Бобић за „Време“.
Андрија Лакић, студент Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду, осврће се на посебан феномен познат под називом „ехо комора“ (ецхо цхамбер) – појава која се јавља када учесници различитих онлајн заједница разговарају само са истомишљеницима. На тај начин се преносе – одјекују – углавном исте поруке, и ствара искривљен поглед на свет. „За мене је овај програм начин да изађем из ‘ехо коморе’. Као драматург знам често да се затворим искључиво у драматургију, да ми не падне на памет како је неком другоме. Комуникација са оним што нисам ја, и са ониме на шта нисам навикао је изузетно оплемењујућа“, каже Лакић за „Време“ и додаје да је интеракција међу 20 полазника изванредна. „Функционишемо као једно одељење, и доста времена проводимо заједно, чак и невезано за програм. Ако бисмо наше школовање назвали ‘верзијом 1’, односно в. 1, онда овај програм може да буде в. 4 или в. 5, толико је бољи“, каже Лакић.
Но, вратимо се Урошу Крчадинцу. Једна од главних порука његовог предавања била је да би сви требало да науче програмирање. По њему, програмирање је постало део опште медијске писмености, без које није могуће схватити функционисање данашњег света. „Најважнија порука је та да постоји велики простор између науке и технологије са једне, уметности и дизајна са друге и хуманистике и друштвених наука са треће стране. Постоје велике друштвене и тржишне потребе за људима који могу да функционишу негде ту између – на пример, за програмерима који знају и дизајн, друштвеним истраживачима који разумеју како функционише комуникација на интернету, писцима блогова који и сами знају да направе веб-сајт. Тај међупростор је много потентнији него што смо тога свесни. Ти људи ће да одлучују о алгоритмима, који ће на крају бити уредници медија“, каже Крчадинац.
„Ове јесени сам почео да водим два предмета на Факултету за медије и комуникације – један је Програмирање за уметнике и дизајнере, а други је Интерактивни дизајн, и кроз њих покушавам да провучем практичне аспекте ове приче.
На овом првом предмету студенти уче програмски језик, програмерске технике, али уче и како да на основу тога цртају, праве интерактивне илустрације, мале видео-игре… Дакле, није поента да то програмирање буде онако ригидно као у формалном образовању, где ти сад решаваш неки проблем.
Овде нема тачног и нетачног – на пример, када програмираш звук, ти одређујеш да ли је резултат добар или није на основу свог унутрашњег осећаја, критеријум је много ближи ликовном или музичком, него математици. Само се служимо другим језиком и другим медијем“, додаје Крчадинац, и закључује:
„Међутим, код нас не постоји разумевање шта су то медији у најширем смислу – не мислим на масовне медије, новине, телевизију, него медије попут уља на платну, видео-игара, веб-сајтова. Та врста медијске писмености катастрофално недостаје. Плашим се да то формално образовање, такво какво је код нас, апсолутно не припрема човека да разуме свет око себе. Није га припремао ни онда када смо ми ишли у школу, а тек га сада не припрема. На нама је да се некако самоорганизујемо, али то је доста тешко. Атомизовани смо, живимо у некој, што би рекао Адам Куртис, фетишизацији себе. Видимо то кроз селфије, као најбаналнију манифестацију тога, а видимо и кроз савремену уметност која је селфбрендинг прича. Живимо у времену у ком на системском нивоу тешко могу ствари да се мењају, већ је то могуће само у неким микросистемима.“
(Време)
