Школа у којој су професори срећни када НЕ ЗНАЈУ одговор на свако ђачко питање

За велики успех често није довољан само таленат, већ је потребан и неко ко ће тај таленат препознати и на правилан начин однеговати. За то је најбољи пример Математичка гимназија у Београду, која осим изузетно надарених ђака има и необичне професоре који су им помогли на путу ка успеху.

Ова школа је међу најбољима на свету у својој области. Златне медаље на светским такмичењима нису нити чудо нити реткост, а у Србији је једна од пет које су проглашене школама од високог националног интереса.

Ти необични професори се радују када их ђаци на часу исправе, с њима праве странице Википедије посвећене градиву, а на задатке их подсећају на школском блогу.

Талентовано дете препозна се на први поглед

Једна од бивших ученица Математичке гимназије и најбољи студент своје генерације Математичког факултета, сад стоји с друге стране учионице и својим младим колегама преноси знање. Она се зове Мирјана Катић и предаје анализу с алгебром.

Како каже, изузетно талентовану децу може да препозна од првог дана, а у раду с том, надасве захтевном децом, помаже то што је и она некада била у њиховој кожи.

Та деца, испричала је она, често су посебна и нису увек схваћена од својих вршњака.
– Многи од нас завршили су Математичку гимназију, али не разумемо тај проблем одрастања. Та деца се углавном разликују од друге и често су неприхваћена од вршњака у њиховој основној школи. Зато их ми разумемо, јер смо исто то прошли – рекла је.

Уз њих постајемо бољи професори

Као и друге њене колеге, и професорка Катић каже да често не зна одговор на питање које ђаци поставе и да због тога истрпи критику, али да она ту њихову особину подстиче. Према њеним речима, осим што је важно да се деца не плаше професора, она уз њих постаје бољи професор.
– По томе се ова школа издваја у односу на све друге у држави. Код нас је посебна управо та интеракција. Они уче од нас, колико и ми од њих. Добијамо од њих и критике, али на путу да постанемо бољи морамо их прихватити и схватити да нисмо увек у праву – наглашава професорка.

Професор физике Иван Станић подржава такав став, и наводи да се и њему готово сваког дана догоди да га ђаци питају нешто на шта не зна одговор. Он то, ипак, доживљава као изазов и радује се, јер из тога сваки пут научи нешто ново.

Усавршавање у иностранству

– Јако је важно да професор буде искрен и отворен и да одмах каже да не зна, зато што ми њих треба да научимо између осталог да је у реду да се нешто не зна, али да је штета да се не сазна – каже Станић.

Професор Станић је, као и већина ђака те школе један део свог школовања провео у иностранству.

Он је након завршених основних и мастер студија отишао на докторат у Америку, али посебан је по томе, што се за разлику од многих, вратио у Србију.

Одлазак младих талената у иностранство је по многима проблем, а професор Станић својим ђацима у разговорима о тој теми каже да би било лепо да се они у неком тренутку врате и да своја знања пренесу новим генерацијама. Како каже, „живот у иностранству је велико искуство које даје ширину, али она је најдрагоценија када се вратимо и можемо да је пренесемо другима“.

Многи би, када се помену школе попут Математичке гимназије, рекли да је предавати језик у таквој средини готово немогућ задатак, што се на примеру професорке Анђелке Миладиновић никако не види.

Она од завршетка мастер студија предаје српски језик и књижевност у једној од најбољих српских гимназија, а за свој посао каже да би га пожелела сваком колеги.

Спој књижевнсти, фејсбука и твитера

– То је једна врло романтична ситуација коју бих ја препоручила сваком наставнику језика. То је инспиративан, подстицајан и захтеван посао – рекла је она.

Оно по чему се професорка Миладиновић издваја јесу њени несвакидашњи методи рада, јер све лекције предаје уз помоћ савремених информационих технологија које су, како тврди, заједничка страст њој и њеним ђацима.

– Трудим се да уведем савремене информационе технологије, односно да све оно што је традиционална књижевност удружим с оним што нуде фејсбук и твитер – објаснила је Миладиновићева.

На часу српског се код професорке Миладиновић праве апликације и Википедија странице о лектирама, а ове године ће њени ђаци анимирати увод у „Почетак буне против дахија“.

На идеју је дошла, каже, јер је прихватила да су њени ученици деца дигиталног доба и да се против тога не вреди, а и не треба борити:

– Нисам могла да пренебрегнем чињеницу да сви на часовима седе с телефонима у рукама. Онда имате две могућности, или да се борите са ветрењачама и у тој борби изгубите, или ћете нешто што је потенцијални непријатељ да користите као средство.

Награда за методе предавања

Професорка Миладиновић је за своје необичне методе већ два пута добила награду Министарства за туризам, трговину и телекомуникације на конкурсу „Дигитални час“ на којем се награђују професори који у раду користе савремене технологије.

Математичка гимназија је једна од пет школа у Србији које су проглашене школама од високог националног интереса, каже директор Срђан Огњановић, што, објаснио је, не значи да има посебне материјалне повластице, али има могућност да запошљава универзитетске професоре.

Та школа према његовим речима, има око 80 професора од којих су 30 универзитетски професори.

У обичним школама то није могуће, али како је рекао, једном када школа добије статус који подразумева национални интерес, добија право да има и такве, гостујуће професоре, који помажу да се ниво рада подигне.
Љубав, посвећеност, ентузијазам

Бивши ђаци, а сада професори са Математичког, Грађевинског, Машинског, Факултета за физику и Факултета организационих наука, због те повластице, редовно се срећу на ходницима школе у Краљице Наталије.

Професори, каже Огњановић, немају већу плату него професори у другим школама, али оно што их издваја, каже он, јесте љубав према послу.
– То је једна велика посвећеност, љубав, енергија и ентузијазам. Нама рад и улагања нису тешки када видимо колико је огромна разлика у знању у септембру и у јуну, и да су та деца заиста усвојила знања и научила нешто – истакао је Огњановић.

Да су професори један од најзначајнијих фактора у њиховом раду и успесима, признају и сами мали генији.

– Наши се професори много труде да нам помогну. Ако нешто не разумемо увек ће нам објаснити. Иако је у почетку теже навикнути се на њих, једном кад схватите какав је систем рада с њима све је дивно – каже Владан Козић из 1е одељења, а његов друг из клупе Павле Пађин мисли да њих од других школа издваја то што у односу између професора и ђака нема сујете:

– Уопште нема сујете, можеш да питаш шта год желиш и све ће ти објаснити за разлику од наших искустава из основне школе. Још једна од већих разлика је то што наши професори не желе само да испредају градиво на брзину и оду кући, већ стварно желе да вас науче нечему.

(Блиц)