Сад, кад знам мало више о животу и уметности, не верујем да бих се смејао икоме док чита поезију, али тада јесам и то наставници
Био сам седми разред. Час српског језика, стандардно неинтересантан, осим што се наставница усудила да први пут рецитује на часу, чини ми се неког Дучића. Мој разред, који иначе синхроно делује, остао је миран. Више изненађен. Наставница је устала, окренула се ка прозору и почела… као за себе, као да је баш дирнуло то што чита… Било је патетично, али опет некако племенито, само што ја тад нисам био спреман да препознам племенитост. Почео сам да се смејем… гласно… нисам баш могао да се суздржим… само је излетело… Моје скоро никакво знање о позоришту, које сам наследио тиме што је отац глумац и што сам већ неколико пута статирао у неким представама, тада ми је било довољно да јој пресудим смехом. Погледала ме, затворила књигу, отворила дневник, нешто уписала… Био је фебруар и тада сам добио јединицу из српског која ће трајати до августа, када сам морао да пред комисијом полажем за двојку. Од фебруара моја наставница није проговорила са мном, није ме ништа ни питала јер је већ написала своју оцену. У августу је жарко желела да та јединица буде непромењена.
Сад кад знам мало више о животу и уметности, не верујем да бих се икад икоме смејао док чита било какву поезију, а својој наставници Вери већ сам се извинио иако сам јој замерио што се није потрудила да ми објасни. Можда бих следећег часа и сам читао поезију…
ФБГ часопис
