Дуално образовање код нас – као виц о енглеској трави

(Напомена ФБГ: Овај чланак је објављен пре више од годину дана)

Не спорећи добре могућности које концепт дуалног образовања система у теорији може да пружи, у нашим условима он подсећа на онај виц о енглеској трави. Хоће придошлица да има леп енглески травњак, купи семе, уради шта треба, једну годину, другу годину и никако му не успева. На крају пита комшију Енглеза који је његов рецпет, а овај му одговори у стилу – све је лако, мало залијеш, мало подсечеш и тако пет стотина година.

На недавно одржаном Копаоник бизнис форуму, премијер Србије Александар Вучић изјавио је да би деца „већ у средњој школи требало да сазнају шта је то рад“ и, у том духу, најавио увођење дуалног система образовања у Србији 2016/2017. године, а можда и раније. Овај образовни концепт који већ постоји у неким развијеним земљама као што су Швајцарска и Немачка, требало би, како рече премијер, да приближи Србију модерном свету. Све звучи лепо – у средње стручне школе, а пре свега трогодишње занатске профиле, био би уведен систем по којем ученици део недеље проводе у школским клупама, а остатак у фирмама, на пракси. Ђаци би добијали за то и мању новчану надокнаду. Након три године, већина ученика би остала у фирмама где су већ стекли искуство. На тај начин би порасло интересовање за трогодишње школе и занате, смањила би се незапосленост, Србија би за корак била ближе Швајцарској и сви срећни. Нико не може оповргнути да је нашим ђацима потребно више праксе, а Министарство просвете већ има подршку немачког ГИЗ-а (Немачка организација за техничку сарадњу), те је пилот-пројекат већ кренуо. Шта, међутим, дуални образовни систем подразумева, који су проблеми који могу да се јаве ако би се примењивао „нашироко“ и куда плови српско образовање?

ТАМО ДАЛЕКО: Дуално образовање је наизглед веома једноставно – ученици током три године део времена проводе у пракси, други део у учионицама. Захваљујући сталној практичној настави, ђаци су, када изађу из школе, спремни за „стварни свет“. Послодавци, фирме-домаћини, током тог времена упознају ученике, па пошто постоји потреба за њиховим профилима, неке од својих некадашњих практиканата запосле, а ови су већ обучени да раде. У Немачкој је број могућих занимања, када је реч у дуалном образовању, око 350, у Аустрији и Швајцарској око 250, док млади у Данској могу да бирају између 120 профила. Постоје и одређене специфичности – тако у Аустрији млади могу да добију дуплу диплому, односно неко може истовремено да заврши занат из две блиске области: на пример за пекара и посластичара. У Данској постоји полугодишње опште образовање које је обавезно за све који похађају дуалне школе. Незапосленост младе популације у овим државама је веома ниска.

Због тог резултата дуалног система, он је последњих година виђен као трачак наде у не тако светлој свакодневици појединих држава. Није српски премијер први који је најавио долазак потпредседника швајцарске владе „како би нас научио о систему образовања“. Откад криза потреса Европу, интересовање за дуално образовање расте у погођеним земљама као што су Грчка, Шпанија, Италија, Португал… Тражи се „магични штапић“ за незапосленост младих, а чак ни Брисел ни Вашингтон нису остали равнодушни, као ни земље Азије и Јужне Америке. Ипак, из европске престонице је још пре коју годину стигло упозорење – земље као што су Немачка и Аустрија имају дугу традицију у овом концепту и то је добар начин улагања у младе. Међутим, реч је о веома скупом систему чије је увођење немогуће спровести у року од неколико година и који захтева не само преузимање великих трошкова на дужи рок, већ и прихватање концепта на друштвеном и културном пољу. Можда је то најједноставније окарактерисала представница Немачког савеза синдиката (Деутсцхер Геwерксцхафтсбунд) Елка Ханак: „Сматрати дуално образовање добрим је веома једноставно. Увести га је, међутим, веома тешко.“ Професор економије Ерик А. Ханушек са америчког Универзитета Стенфорд назвао је, у једном чланку, дуални образовни систем – „тајни европски рецепт“, критикујући га због запостављања општих академских вештина, (не)одрживости услед променљивих потреба економије, као и појединих доказа који иду у прилог тези да, иако се њиме омогућава рано запошљавање, они који су били део тог система, касније теже налазе посао.

ЕНГЛЕСКА ТРАВА: Предуслови дуалног образовања су усклађеност привреде и образовања, стабилна привреда, воља свих актера да учествују, као и немала финансијска средства која то подржавају. Да би се мало приближила сложеност оваквог образовног система и укљученост свих актера, може се дати пример дуалне високе школе у Баден Виртембергу коју, према подацима из 2012, похађа 28.000 студената и која сарађује са 9000 предузећа и друштвених институција у образовању својих полазника.

У Данској постоји државни фонд у који све приватне и државне фирме, зависно од броја запослених, уплаћују новац који се онда користи за подршку овог система. Допринос су дужне да дају и фирме које не узимају практиканте у своје редове. У Швајцарској је 2012. године само јавни сектор за дуално образовање издвојио равно 3,5 милијарди франака, што је око три пута више од целокупног најављеног буџета за просвету у Србији у 2015 (133 милијарде динара).

Осим овог финансијског аспекта, као изузетно битан сегмент истиче се партнерство државе, привреде и образовног система, са нагласком на усклађеност последња два чиниоца. Култура те сарадње не може да се успостави дуалним системом, она је предуслов да би дуални систем успео. Потребан је развојни план привреде на дуге стазе да би се њему саобразио дуални образовни систем. Ако привреда не поседује ту стабилност, да је могуће предвидети да ће у следећих пет, десет година бити потребан одређен кадар у одређеној мери, онда се долази до клизавог терена – оспособљавања младих за занате са којима неће имати где да се запосле. Дуални систем сам по себи не решава незапосленост младих, он само повећава могућности запослења у окружењу у којем је процењено да ће њихов посао бити тражен и потребан. На швајцарском примеру то изгледа овако – дуално образовање се планира и уређује на кантоналном нивоу. У обзир се узимају структурне промене, што подразумева дугорочне потребе тржишта рада, економске флуктуације, демографски развој, могућности предузећа за образовање младих и, коначно, интересовање самих младих.
„Однос образовања и привреде је сложено питање које се не може решити јачањем трогодишњих образовних профила. Потребна је јасна стратегија привредног развоја и рационални план како би се онда покренули механизми образовања и науке да подрже тај привредни развој“, истиче за „Време“ др Ана Пешикан, управница Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду.

Сличног мишљења је и наша саговорница др Гордана Зиндовић Вукадиновић, професорка педагогије са Београдског универзитета, у пензији: „Да би идеја дуалног образовања, која је по себи добра, успела у пракси, потребно је да имате не само школе, већ и другу страну, ону која те ђаке прима, и да су те две ствари усклађене. Наше фабрике не раде, наша привреда не може да искаже своју потребу за кадровима јер није сигурно да ће за неколико година ти кадрови заиста и бити потребни. Немамо опрему, немамо наставнике практичне обуке, како се то некада звало. Овде је превише тога ад хоц, а и саме реформе су такве.“

Не спорећи добре могућност које овај концепт у теорији може да пружи, у другачијим условима он помало подсећа на онај виц о енглеској трави. Хоће придошлица да има леп енглески травњак, купи семе, уради шта треба, једну годину, другу годину, и никако му не успева. На крају пита комшију Енглеза који је његов рецепт, а овај му одговори у стилу – све је лако, мало залијеш, мало подсечеш и тако пет стотина година. Једноставно, дуално образовање има традицију и успех у Швајцарској, Немачкој, Аустрији и Данској. Поставља се питање да ли су они успешни и имају нижи ниво незапослености младих само због примене дуалног образовања или је овај концепт могао тако добро да успе и да пружи резултате баш зато што те земље имају стабилну привреду.

СТРАТЕГИЈА: Влада Србије је донела Стратегију о образовању 2012. године, која, до доношења неког новог документа, обавезује Министарство просвете у његовом будућем делању. Питање је колико је систем дуалног образовања у складу са Стратегијом. „Цео тренд којем се тежи у дуалном образовању је у несагласју са Стратегијом о образовању“, сматра др Ана Пешикан, један од аутора поменуте Стратегије. Она истиче неколико аспеката који иду у прилог томе. Концепт доживотног учења, наведен у Стратегији, нимало се не подстиче јачањем занатских, трогодишњих профила. Напротив, он ђаке углавном оспособљава само за један, конкретан посао.Такође, како наглашава др Пешикан, у овдашњем образовном систему је потребно посветити доста пажње општем образовању у средњим стручним школама јер послодавци траже особу која је у стању да настави да учи, да се „репрограмира“, која поседује флексибилност и може да се носи са променама. Свакако да општи предмети у стручним школама треба да буду „кројени“ према профилима, те да неће бити једнако заступљени у свим школама, али они су као такви неопходни да би грађани могли даље да се дошколовавају, били спремни да мењају профиле и, како је већ поменуто, доживотно уче и напредују, а трогодишњи профили то не омогућавају. „Једноставно, стећи систем знања и учења није исто што и научити сет операција“, закључује др Ана Пешикан, истичући да ако се од грађана стално захтевају иновације и паметан развој, то се може постићи ојачавањем образовања, а не ојачавањем трогодишњих образовних профила. Такође, не сме се пренебрегнути да највећи број незапослених у Србији чине они који имају завршену средњу школу. Постоји бојазан да би се дуалним системом увећао тај број.

Обе саговорнице „Времена“ страхују од још једне ствари уколико систем дуалног образовања заживи, а то је репродукција социјалних слојева и продубљивање друштвених разлика. Ово би се огледало у томе да би највероватније само најсиромашнији уписивали овакве школе, уместо да им се пружи могућност да наставе школовање кроз изградњу студентских домова, мензи и друга решења која их не би „терала“ да стану на трогодишњој школи.

КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД: Наша просвета подсећа на вечито градилиште, где се од силне градње, не доврши ниједна зграда. То није тако последњих неколико година, већ много дуже. „Нисмо ниједну ствар довели до краја. Инклузија, професионални развој наставника… Све је то остало недовршено, на папиру. Инклузија је затекла неспремне и наставнике и родитеље и децу. Од професионалног развоја наставника остали су сертификати са дводневних семинара који нису довели до правог усавршавања“, каже др Гордана Зиндовић Вукадиновић, сећајући се једне француске пословице – реформе пролазе, школе остају. По њеном мишљењу, за овдашње образовање може бити кобна годинама присутна фасцинираност владиних службеника који се врате са путовања по свету, дођу са готовим решењима, не обраћајући пажњу на то да ми немамо могућности за многа од тих решења. „Образовање је социо-културно условљено. Другим речима, ниједна идеја није добра за одређену средину ако нису проучени сви услови. Истина јесте да праксе недостаје, али где ћемо слати све те младе на обуку? Не можемо стално експериментисати са живим људима“, закључује др Гордана Зиндовић Вукадиновић.
Нема потребе понављати да је образовање стуб друштва, као ни подсећати се чињенице да је Србија по одливу мозгова међу „најбољима“ у свету.

Др Гордана Зиндовић Вукадиновић истиче потребу за политиком наставног кадра, као и неопходност доброг наставног кадра. „Када се имају кадрови, лакше је подићи ниво образовања. Наше реформе су се пречесто бавиле формом, организацијом, а премало методом, суштином. Не можете напредовати без доброг наставног кадра, кључ је у промени образовања наставника на универзитетском нивоу.“ Др Ана Пешикан закључује: „Дуални систем образовања није решење за развој Србије. Нама треба носећа и ударна снага, образована и професионална елита друштва, а не занатски кадар. Такође, потребно је оспособити ученике за оно што савремени свет тражи. Резултати на ПИСА тестовима показују да ми нашим ђацима нисмо дали знање и вештине да се носе са животом. Ми смо Стратегијом о образовању предвидели раст високо образованих, јер је неопходно подићи ниво образовања у Србији.“

Када су се својевремено из врха САД зачуле похвале на рачун немачког дуалног система образовања, новинар једног познатог немачког дневног листа је самозадовољно закључио да ни Обама ни јужни суседи неће ништа успети са „цопy&пасте“ образовном политиком. Истини за вољу, из овдашњег Министарства је ових дана истицано да ће се дуални систем прилагодити овдашњим условима, а не само слепо пресликавати. Међутим, можда би било боље да се образовни приоритети прилагоде овдашњим условима, а не само „позајмљени“ концепти.

(„Време“)