ПОЛЕМИКЕ: Уче нас одавно наученом
Дуално образовање није новитет, јер се у Србији спроводило и пре 30 година
ЈЕДАН интересантан афоризам каже: „Када је стање кошмарно, најбоље је обезбедити снове“. На примеру реформе српског образовно-васпитног система и његовог повезивања са привредом то хронолошки изгледа овако. Прво је у Привредној комори Србије почетком фебруара 2016. потписан Меморандум о сарадњи и подршци Аустрије Србији у увођењу дуалног образовања. Том приликом, председник ПКС Марко Чадеж је објаснио: „Меморандумом се утвђују оквири дугорочне сарадње са аустријским колегама по питању реформисања средњег стручног образовања у Србији. Они ће пренети своје искуство, а највећу подршку ће нам пружити аустријске компаније које послују у Србији као и Аустријска развојна агенција АДА“. Као новитет Чадеж додаје да је у плану израда новог профила шпедитер, док ће профили попут банкарског службеника и трговца бити реформисани.
Недуго потом немачки експерт за дуално образовање Петер Кризе на конференцији „Образовање по мери привреде – дуално образовање“ наводи да ученици у Немачкој добијају од 250 до 950 евра месечну накнаду за рад у оквиру програма дуалног образовања, које траје између две и по и три године, а када положе теоријски и практични испит ученици могу одмах да се запосле као предрадници, мајстори, па чак и да добију звање инжењера.
Крајем јуна 2016. премијер Александар Вучић је у Берну изјавио да Србија рачуна на помоћ Швајцарске у реформи образовног система и увођењу дуалног образовања, о чему је разговарао и са председником те земље Јоханом Шнајдер-Аманом. Том приликом Вучић је навео да је својевремено у Давосу управо од Шнајдер-Амана чуо да би увођење дуалног образовања било лековито за Србију и да су од тада покренути бројни пилот-пројекти у оквиру којих млади људи из техничких школа почињу да раде са 16 година, одмах по добијању дипломе.
Дакле, Аустрија, Немачка и Швајцарска ће помоћи реформу српског образовно-васпитног система тако што ће пренети своја искуства и дати подршку у повезивању образовања са привредом. Овоме се нема шта приговорити уколико би се прећутала чињеница да је модел дуалног образовања одржив једино у друштвима са развијеном привредом. Међутим, у друштвима „колонијалне демократије и вазалног менталитета“ једна од главних „животних дисциплина“ је вештина самообмањивања која претходи обмањивању других. Наиме, у условима садашњег раста и развоја српске привреде, уз сву инострану помоћ и подршку, модел дуалног образовања је одржив искључиво теоријски, пар спровођених пилот пројеката (на чему ћемо и остати) није системска реформа. Узгред, дуално образовање није никакав новитет аустријског, немачког или швајцарског образовно-васпитног система из разлога јер се у Србији већ спроводило пре 30 и више година, када је развијена привреда имала потребу за образовним кадровима на тржишту рада или се без те тржишне потребе, али са капацитетним могућностима непосредно укључивала у развој образовног система. Велики индустријски системи и њихова производња попут ИМТ, ИМР, „21. маја“, „Рекорда“, ИНСА-е…. били су непосредно везани за образовни систем, али пошто тих и њима сличних привредних система више нема, нема ни њима усклађеног образовног система.
Пошто истину интересују само чињенице, довољно их је открити (подсетити), истина се потом брани сама од себе. У том смислу, подсећања ради, ја сам био иницијатор, финансијер и носилац два међународна идејно истраживачка пројекта у којима је учествовало више од 150 сарадника из Србије и земаља у региону. Пројекти „Редефинисаност структуре образовног система Србије“ (издат 2009) и „Редефинисаност структуре и стратегија развоја високог образовања Србије“ (издат 2015) на основу егзактних показатеља социјалних и инфраструктурних могућности Србије унутар образовања, привреде и тржишта рада као и извршених компаративних анализа по наведеним елементима дали су предлоге у ком смеру треба да иду одрживе а реално спроводиве реформе српског образовно васпитног система. Наведени пројекти са пописом више од 70 конференцијских излагања по свету, предати су од Народне скупштине Републике Србије до Министарства просвете, науке и технолошког развоја, али без било каквог одговора до данас. Једино разумевање по питању наведених пројеката нашло се унутар српских електронских и штампаних медија, али и тада без реакције ресорног министарства.
У образовању, баш као и у целом друштву, реформу треба отпочети институционалним заустављањем нарастајућег безакоња и корумпираности у образовању. На жалост српског образовања, наведеном свесрдно помажу управо они који би исто требало да спречавају, односно инспекцијске и надзорне службе у образовању. Реформа инспекцијско-надзорних служби у образовању уз навођење конкретних примера безакоња и корумпираности унутар истих дефинисана је у нашем пројекту „Редефинисаност структуре и стратегија развоја високог образовања Републике Србије“ и можда се баш зато у министарству ћути. Како је у пројекту наведено са непромењеним утиском до данас, Србија и поред жеље нема капацитетне могућности да реформу образовања отпочне, јер нема снагу промене животног обрасца „знам те, знаш ме“.
Проф. др Мирослав Кука, професор на факултетима у Битољу и Алексинцу
(„Новости“)
