Лекар, професор и краљевски намесник; министар просвете од 5. новембра 1932. До 27. јануара 1934.
Рођен је у банатском селу Лесковица, на левој обали Дунава, у данашњој Румунији, 26. априла 1880. Српску велику гимназију у Новом Саду завршио је 1897. Медицину је студирао у Будимпешти, Инсбруку и Бечу, где је и докторирао 1903. До 1906. био је у Бечу асистент проф. Хермана Нотнагела и др Карла Ландштајна.
Од 1906. до 1920. имао је у Загребу приватну ординацију. Знатна је била његова улога за време ослобођења у Народном вијећу, где је био повереник за социјалну политику. По преласку у Београд на новооснованом Медицинском факултету изабран је за ванредног професора интерне пропедеутике 1921. Шкосле 1921/22. био је на студијском путовању по САД. По повратку изабран је за шефа Интерне пропедеутичке клинике, у којој је инсталирао први ЕКГ апарат у Србији.
Редовни професор и лични лекар краља Александра био је од 1929. Клинику је, пошто је именован за сенатора, напустио у другој половини 1932.
Краље Александар указом од 6. априла 1933. доноси одлуку да се на основу параграфа 4 Закона о употреби Главног школског фонда „изгради и отвори потпуна мушка гимназија“ и донет је Правилник о Дому Краља Александра Првог за ученике средњих школа у Београду 20. јула 1933. Непотпуна реална гимназија отворена је у Бару 2. фебруара 1933; Школа за сестре болничарке основана је при Медицинском факултету у Загребу 17. маја 1933.
На основу Закона о народним школама прописана су Правила о амбулантним школама на основу које се отварају у ретко насељеним местима где нема могућности за отврање редовних школа 9. септембра 1933, као и Правила о школским станицама ради пружања помоћи деци првог и другог разреда.
Прописана су Правила о раду и реду у интернату Више домаћичке школе у Старом Футогу.
Објављен је Закон о верској настави у народним, грађансним, средњим и учитељским школама у Краљевини Југославији, за ученике признатих вероисповести 23. септембра 1933.
Посебним административним мерама подржаван је и обавезни рад учитеља на описмењивању и просвећивању женске омладине, као и рад на ширењу писмености и здравственом просвећивању.
Стручне радове објављивао је у Медицинском прегледу.
После убиства краља Александра у Марсељу у октобру 1934. један је од тројице краљевских намесника од 10. октобра 1934. до 27. марта 1941. Као противник потписивања Тројног пакта после капитулације Краљевине Југославије 1941, интерниран је у Беч. У Београд се вратио 1943, где је дочекао и крај рата. Своје услуге понудио је Медицинском факултету 1946. Ухапшен је као државни непријатељ и осуђен на 12 година робије, губитак грађанских права и конфискацију имовине.
Умро је у Београду 5. децембра 1956.
ДЕЛА: Аритмије, 1/1926; О константности појава код митралне стенозе, 2/1928; О поремећају економије срчаног рада код урођених срчаних мана, 3-4/1929; Носологија у интерној дијагностици, 3/1929. (Ови радови објављени су у Медицинском прегледу.)
