Прве гимназије српске су из Аустроугарске
Најстарије српске гимназије настале су крајем 18. века на простору данашње Војводине и то су чувена Карловачка и Српска православна велика гимназија у Новом Саду.
У време буђења српске националне свести и народног препорода крајем 18. и почетком 19. века, просвета је била средство за утемељивање српског националног осећања. Радећи на аутономији Срба у Аустрији, свештенство, богати трговци и други знаменити људи имали су жељу да за српске ђаке оснивају више школе како би се они, на матерњем језику, школовали. Тако су на територији Хабзбуршке монархије за само 20 година настале две српске гимназије. Прилозима знаменитих Срба – добротвора и великим залагањем владике Стевана Стратимировића, отворене су 1791. године Карловачка, а 1810. Српска православна велика гимназија у Новом Саду.
Владика Стеван Стратимировић је уз помоћ богатог трговца Димитрија Анастасијевића Сабова унапредио школство уопште, а и сам је оставио иза себе велики број научних радова. Између осталог, помагао је сиромашним ђацима и уређивао манастирске библиотеке.
Карловачка гимназија основана је 11. октобра 1791. године. Сабов је за то приложио 20.000 форинти, као и други знаменити карловачки грађани који су основали легат и даровали преко 19.000 форинти за изградњу гимназије. Митрополит Стратимировић је основао гимназију са идејом да она буде припремна школа за даље образовање ђака у клерикалном училишту, као и на универзитетима у земљи. Сагласно оснивачком писму чији је аутор био управо Сабов, гимназијом ће управљати Патронат кога чине митрополит као председник и четири члана. Надзор над радом гимназије поверен је Илирској дворској канцеларији, а касније је потпала под Дворски ратни савет. Под ингеренцијом савета биће све до 1849. Гимназија је имала 6 разреда, а касније, 1852. године добија седми и осми разред.
Карловачки ђаци су, иначе, у то време уживали велики углед и заузимали прва места у угарским лицејима, пошто се у Карловачкој гимназији учило знатно више него у осталим школама те врсте, због посебних потреба Срба у Аустрији. Сто година после оснивања, гимназија је добила и нову репрезентативну зграду, у српско византијском стилу и била је једна од најлепших српских зграда тог времена. Одмах по оснивању гимназије основана је и њена библиотека која чува знаменита издања и преко 18.000 књига.
Друга српска гимназија основана је непуних 20 година после Карловачке и представљала је још један стуб српске просвете у Аустријској монархији. Под руководством митрополита Стратимировића, на Савиндан 1810. година са радом је почела Српска велика православна гимназија у Новом Саду. Гимназија је имала 3 основна задатка: опште образовање и васпитање српске омладине у српском народном духу, чување и неговање српске православне вере, и чување и изучавање српског језика и историје српске књижевности.
Наставни план је направљен у складу са државном уредбом Ratio educationis, која је важила за све државне гимназије у Угарској. Гимназија је остала шесторазредна до 1848. године, а сви предмети предавани су на немачком језику, изузев веронауке, која се предавала на српском језику. Наставни предмети били су: основи латинског и немачког језика, географија, антропологија и аритметика, латински језик са синтаксом, веронаука, природопис и антропологија, историја света, археологија, физика, логика, реторика, поезија и етика.
Нарочити успон гимназија доживљава у време директоровања Павла Јосипа Шафарика, великог хуманисте, полиглоте и ентузијасте. Гимназија је имала и своје тешке тренутке. Изгорела је после мађарског бомбардовања са Петроварадина 1849. године, али је наставила свој рад од 1852. године. У школској 1867/68. години одржан је први испит зрелости у Гимназији. Председник испитног поверенства на том испиту био је др Јован Хаџић. Гимназијом је у то време управљао архимандрит Герман Анђелић, потоњи епископ бачки и патријарх српски.
На крају, ваљало би поменути и гимназију у Суботици, која је основана пре новосадске, године 1795. године, али о њој не можемо говорити као о српској, јер се настава држала на латинском и мађарском језику. Предавачи су све до 1860. године били фрањевци, а ова гимназија наставу на српском језику добија тек након ослобођења, 1919. године.
Петар Панић
Проф. историје у Дванаестој београдској гимназији
