Још увек у пижами уз јутарњу кафу слушам емисију “Говоримо руски” на радио станици “Ехо Москве”, једној од преко 50 московских краткоталасних радиостаница. “Ехо Москве” окупља сјајну екипу новинара, и једна је од ретких на којој се отворено говори о слабостима руског друштва и грешкама, како власти, тако и опозиције.

На њиховим таласима можете чути интересантне говорнике, озбиљне анализе економске и политичке ситуације у Русији и свету, занимљиве емисије из културе или историје, добру музику. Емисију “Говоримо руски” воде две жене, од којих је једна лингвиста.
У току једног сата оне нас подсећају на лепе, старе речи које полако нестају из руског, а такође на нове, које постају саставни део савременог језика, објашњавају порекло речи и појмова, указују на непотребне, досадне поштапалице које кваре наш говор.
Слушаоци се укључују и ламентирају над судбином руског језика коме предвиђају мрачну будућност, јер “данас млади тако мало читају, речник им постаје све сиромашнији и једноставнији, убацује се много чудних кованица насталих од енглеских речи и руских наставака , сва осећања се изражавају са 2-3 речи, све је “супер” или “круто”, много се псује и користи жаргон криминалаца …”.
После неуспелих реформи школства, млади су све мање писмени, последњих година је нпр. у моди правило: “пиши као што говориш” (мада, за разлику од српског, у руском језику то правило не важи). Тако ћете у преписци међу младима на интернету често видети реч која је од 6 слова скраћена на свега три или се уместо слова о (како је правилно), пише а (како се чује у говорном језику).
Оптимисти не верују у пропаст руског језика и тврде да је језик жив организам који се мења, и како је опстајао вековима, тако ће преживети и наше време.
11:00
С мужем у шетњи у оближњем парку. Москва има велики број паркова па и читавих шума у оквирима града. Имамо срећу да је у близини наше куће велики парк, једнако леп и зими и лети. Москва се касно буди, па недељом у ово доба дана има мало шетача, тек понеки деда и бака са унуком у колицима или шетач са својим псом.
Руси воле животиње, имам утисак да у Москви свака друга кућа држи пса. Због чега су људи спремни да често у изузетно малим, тесним становима држе своје љубимце и део своје бедне пензије одвајају за њихову храну и посете ветеринару? Да ли им то помаже да се осећају безбеднијим у огромном граду? Или је то начин да се савлада усамљеност?
Срећемо људе који доносе у парк храну за птице и веверице. Веверице су се толико навикле на људе да силазе с високог дрвећа и једу им из руке, а кад се наједу, брзим покретима затрпавају лешнике испод снега.
У централном делу парка – припреме за данашњи празник, последњи дан недеље која се зове Масленица. То је празник настао још у паганским временима, а затим прихваћен од православне цркве, слави се последње недеље пред почетак ускршњег поста (слично Марди грас на западу) .
У давним временима људи су се овим празником опраштали од неплодне, ледене зиме и обележавали почетак новог животног циклуса. Многи обичаји су се временом изгубили, али је један остао – током читаве недеље пеку се и наравно једу палачинке (чувени руски “блини”). Највеселији дан је недеља, када се пале велике, ружне лутке – страшила, које симболизују зиму, људи играју око њих, певају, једу палачинке, пију чај (и још понесто јаче) .
13:00
Са пријатељима из Београда идемо у биоскоп. Увек смо волели добре филмове, па смо традицију одласка у биоскоп наставили и у Русији. Увече је у биоскопима гужва, треба раније купити карте, ми најчешће идемо недељом око подне кад је у сали понекад свега неколико гледалаца, па можемо да уживамо у филму и не дижемо се неколико пута са својих седишта да би пропустили окаснеле гледаоце (а овде је кашњење – норма) и слушамо звуке мобилних телефона, или шушкање кесица са кокицама.
У Москви има вероватно преко стотину биоскопа, и стално се граде нови, “мултиплекси” са по неколико удобних сала и са одличном техником. Оно на шта се никада нећемо до краја навикнути је обичај да се филмови синхронизују на руски језик.
Иако то Руси најчешће добро раде, нама никада није исто уживање слушати нпр. Софју Лорен како говори на италијанском или руском језику. Зато најчешће идемо у један од пар биоскопа у центру града, у којима се филмови дају у оригиналу. Данас гледамо филм “Краљев говор” и некако ми не иде да слушам чланове британске краљевске породице како говоре на руском . Шта ми се још не свиђа – у већини биоскопа се врте једни те исти филмови, међу којима много акционих (америчких или руских). У биоскопима у којима су филмови у оригиналу и репертоар је бољи, па се често могу видети и многи интересантни европски филмови.
16:00
Са пријатељима на ручку у малом турском ресторану. Пријатна атмосфера, ненаметљива услуга, и једноставна, укусна храна доприносе да проведемо лепо поподне. У Москви се данас стално отварају нови ресторани, заступљене су све светске кухиње, али у великом броју ресторана цене су превисоке а атмосфера превише гламурозна или уштогљена. Међу Русима је далеко најпопуларнија јапанска кухиња,вероватно због велике заступљености рибе и сличности укуса.
18:00
Покушај да мало прошетамо по граду је пропао. Блатњаве улице са остацима прљавог снега и леда и непријатан ветар брзо нас терају у најближи кафић. Он је пун младих људи од којих су многи свратили да се одморе после обављене куповине. Недељом су у Москви све радње отворене, па они који преко целе недеље раде најчешће искористе викенд за”шопинг”. С једне стране то је згодно, али с друге, недостаје ми она посебна тишина лењих, недељних поподнева. За велику већину Руса, чај и даље остаје напитак број један, иако последњих година млади све више пију кафу. Па ипак, никад нисам чула израз: “Хајдемо на кафу “, далеко је чешћи позив да се попије шољица чаја .
23:00
Дан завршавам уз књигу коју су ми недавно поклонили за рођендан моји пријатељи. “Аутопортрет. Роман мог живота“ је последња књига Владимира Војновича, познатог писца и бившег дисидента који је за нас интересантан још и тиме што му је отац српског порекла. Обим књиге помало обесхрабрује (више од 900 страница), али књига се чита лако, у њој Војнович пише не само о себи и својој породици него даје и изузетно занимљиву слику свега што се дешавало у СССР и Русији у протеклих 80 година.
Сутра …. сутра је почетак нове радне недеље.
Добрила Николић, Москва, Русија