Просвета би требало да крпи рупе на српском менталитету
Уз песме и емисије Љубивоја Ршумовића расле су генерације ђака, свет упознавале на нови начин, „купиле“ прве форе и фазоне … Зашто деца данас не воле школу, како да их заразимо књигом и шта је заправо смисао образовања, Ршум објашњава у разговору за наш часопис:
У овој земљи је све мање ђака и оваца, а све више вукова. Како се то догодило?
Нешто се догодило са српском нацијом, нешто што би психолози и социолози боље објаснили него ја. Мислим да је Југославија створила једну опасну рупу у нашем менталитету. Нашли смо се у гладијаторској арени, међу вуковима. Прво су нас убедили да смо победили све непријатеље, па и сиромаштво, да имамо и природна и свака друга богатства, намамили нас на шими ципеле и шушкавце из Трста, испразнили села а напунили градове пролетерима на државним јаслама. У селима смо рађали што више деце да бисмо имали радне снаге, у градовима рађамо кућне љубимце, рођењем отуђене од рада у пољу и на њиви. Све чешће се сећам Аристотела, који је рекао: „Најбољи је онај народ који обрађује земљу!“
Које су то прве асоцијације на школу Вашег времена, а које на данашњу школу? Да ли још увек важе они дивни стихови:
“Ау што је школа згодна,
лечи лењост и самоћу.
Као да ми је кућа родна,
штета што не ради ноћу…”
Школа мог времена више не постоји. Од рођења до поласка у државну школу учитељи су ми били деда Стеван, гуслар, пчелар и травар, отац Михаило, судија за прекршаје у Општини, мајка Милеса, планинка, ткаља и везиља, брат Миливоје, сарадник у играма и авантурама, а онда мачор Шервуд, прзница, хајдук, ловац на зечје младунце, пас авлијанер Чоек, одани разгонитељ сваке врсте страха, и најзад Трешњица, џиновска трешња у Кршевима, на чијим смо гранама ми деца проводили велики део слободног времена – џакајући! А онда полазак у државну школу, долазак Милице Вођевић, осамнаестогодишње девојчице, учитељице, из Београда, и наше колективно, а моје невероватно озбиљно, заљубљивање у њу! Ако све то имају данашња деца, биће од њих добри, радознали, креативни људи! Ако то немају, требало би некако да се потруде да бар нешто од тога обезбеде. Тешко је све то имати у граду, знам. Ту и такву љубав поготову!
Школа је постала “чуваоница” и играоница. Знање се све мање осваја, а све више захтева или се само подразумева, јер ко га захтева? Професори губе ауторитет, све више су сервисери и слуге. Родитељи масовно пишу жалбе и тужбе, а све мање захваљују на преношењу љубави и знања у дечје главице. Куда то води?
Камо среће да је школа постала „играоница“, то би значило да је просветним властима и радницима дошло к свести да деца кроз игру најлакше и најлепше уче! А није ни „чуваоница“, јер смо сведоци све чешћих инцидената, вршњачког насиља, блудничења малолетника. Често сам гост у школама. Велики део ученика мрзи искрено школу, а чини ми се да и велики део наставника мрзи ову врсту школе. Волео бих чути да је укинута реч „реформа“ (нек остане само као назив једне врсте торти!), а да се прешло са тих празних обећања на паметна дела! Наш школски систем учи децу да бубају знање за оцену, а не да мисле! Писци уџбеника се труде да сервирају знање, не остављају деци ништа да сами изнађу и науче. Знање сервирано на тањиру испари брзо, а оно до којег ђак дође уз минимални труд, а тек уз већи напор, остаје заувек.
Шта је у ствари васпитање?! Родитељ сте три сина. Постоји ли нека тајна успешног родитељства и има ли то везе са песништвом? Шта је то уствари васпитање речено језиком песника?
Васпитање је оно што остане у човеку када заборави све што је научио у школи! Парафразирао сам Ајнштајна, само што је он уместо «васпитања» поменуо «образовање». А језиком песника, васпитањем би се могло назвати оно што родитељи разумном љубављу, а окружење добротом и уљудним односом, трајно улогују у душу младог бића!
ФБГ је изазвао праву панику у јавности својим предлогом да се Вукова диплома укине. Јасно је да се поиграо овим феноменом, провоцирајући јавност у жељи да покаже да се знање окренуло против себе, између осталог и у виду хиперпродукције вуковаца. Да уведемо неку другу награду, или да поразмислимо о стварним узроцима ове појаве и вратимо се реалним критеријумима оцењивања?
Оцењивање би требало сасвим укинути. Тада би ђаци знали да не уче за наставника и за ту пишљиву оцену, него за себе и своју радозналост. Вукове дипломе су постале тражена и веома скупа роба. Ко нема да плати – тешко ће је добити! Већ чујем неке наставнике и директоре школа како вичу: – Не лупетај, Ршуме, није тако! Одговарам питањем: – А како је? – Па, деле се по знању, и показаном успеху! – Не! Деле се по набубаном знању и штреберском понашању! – Није тачно, то су све најбољи ђаци! – А где су ти ђаци, кад се процењује у иностранству, дакле непристрасно, ниво знања и обучености наше деце? На претпоследњем месту у Европи! – А математичари, увек са медаљама? – Свака част! Али, то је лични афинитет. Та деца су изузетак од правила! Да је среће да већ у основној школи учитељ може да процени које дете је за коју грану науке богомдано! Кад нам „реформа“ то обезбеди, бићемо на коњу. Сад смо на крмачи! (Овде би наставници и директор занемели, јер нису очекивали да поменем крмачу!)
Једном сте доста врцаво и мудро открили разлоге зашто наша деца не читају књиге: 1. Зато што ни њихови родитељи не читају књиге 2. Зато што у кући нема књига 3. Зато што им је школа огадила читање 4. Зато што има занимљивијих начина да се потроши слободно време… Па колика је заиста одговорност нас професора у настојању да код ђака пробудимо лепоту читања и могу ли се у дигиталној ери победити нови медији који просто “једу” време наше деце?
Одговорићу вам као што би вам Јапанац одговорио: „Ја могу да вам покажем пут до извора, али не могу да пијем уместо вас!“ Ако децу у најранијем детињству „заразимо“ књигом, најпре као предметом, а потом као златним ковчегом са литерарним благом, дeца ће сама касније, без наше помоћи, куповати или узимати у библиотеци књиге и читати.
Ваши највећи успеси у песничкој каријери везани су за телевизију. “Искористили” сте је максимално у едукативне сврхе, и то када је било свега 2-3 тв канала. Да ли је могуће да се данас, на 50 до 100 расположивих телевизијских канала, не могу деци и омладини “наметнути” стварни културни и образовни обрасци?
Могли би, али власници свих телевизија, па и јавног сервиса, немају интерес да децу уче да мисле. Власници тзв. политичке воље се не баве тим „ситницама“. Једино знају да ће бесловесна деца сутра бити њихови бесловесни гласачи, који ће мислити оно што мисли и о чему поваздан брбља свака телевизија. Вероваће у оно што обећавају власници власти, заборављајући чак и блиску прошлост, у којој је једна од владајућих странака витлала пиштољем на Београђане, а друга изводила тенкове на улице и продавала нам литар млека, кога није било у продавницама, за новчаницу од сто милијарди динара! Они и данас деци и омладини „намећу“ свој стил живота и рада, и стил живота и рада криминалних кланова Америке, а сами уживају у милионима евра које њихове странке добијају из буџета, док за „културу и образовне обрасце“ дају нула кома шест бедних одсто.
Шта мислите о оној Матијиној: “На банкама и на ТВ-у нам је латиница, а на гробљима ћирилица”?
Песници заиста јесу „непризнати законодавци света“, како каже Жан Кокто, баш зато што су најобјективнији сведоци свог времена, али и времена своје националне битности, од прапочетка, па до недогледа у будућности! Матија уме да гледа кроз време, не само прошло него и будуће, оно које још не постоји.
Министар просвете. Зашто не књижевник, сликар, режисер, а не само правник, политиколог, лекар?
Mинистар просвете би требало да буде човек-визионар, ренесансни мислилац, широких далековидих погледа. Морао би да предњачи, а не да каска за свакодневицом! Не би смео да буде члан никакве партије или странке, већ да буде сам странка, и сам партија, да се уздигне над тривијалном, шићарџијском политиком. Морао би имати највећи коефицијент интелигенције у држави!
Ко треба да брине о образовању – министар и његови саветници, или шира стручна, културна и друштвена јавност? Да ли је Вас неко икада питао шта треба урадити и поправити у образовању? Да сте Ви саветник у Министарству просвете или члан Националног просветног савета, шта бисте саветовали? Имате ли осећај да се неко поиграва са Вама, стављајући Вас само у школску лектиру, и то „ону малу“, пошто сте „дечји писац“?
Министар којег сам горе описао требало би да састави свој тим, по својој формули, без икакве друштвене јавности. Јавност је опасна појава. Лако се претвара у руљу која линчује. Требало би да ради као мрав, и да се не показује у јавности. Ја сам слободан стрелац, мене такав министар не би смео узети за сарадника. Ја покушавам да будем будилник, као и остале моје колеге писци, а министар би требало да ослушкује наше кукурикање, али да „свиђа своју“! У правим, домаћинским заједницама, па и државама нема те баналне демократије, коју зову транспарентност! Ту реч је, вероватно, измислила америчка Ција.
Одоше нам деца у свет. Наши најбољи ђаци. Губимо милијарде, не добијамо ништа. Шта за једно друштво и његову културу стварно значи синтагма „одлив мозгова“?
Увек сам се питао зашто наша држава уз сваког дипломираног стручњака који иде у иностранство да унапређује и развија туђе државе и економије, не шаљемо фактуре на износ који је наша држава уложила да би их школовала!?
Као бивши каратиста, можете ли да објасните како спорт прави добре спортисте, а како школа прави добре ученике и да ли би спорт могао да дâ неки савет школи?
Основно у сваком спорту је ИГРА, па спорт реформаторима образовног система предлаже да уведу игру у „игру“! Игра је предворје озбиљног живота. Тесла се фасцинирао електрицитетом играјући се са својом мачком. Зар смо толики кретени да из Теслиног случаја ништа не научимо! Али, шта ја то радим! Бавим се (узалудно, вероватно), о свом трошку – државним пословима!
На једном месту сте записали и речи Ваших мудрих Златибораца: “Колико је узбрдица, толико и низбрдица”, што показује да ниједна мука није вечита, односно, како ви то лепо пишете, да “сваки неуспех има успех, свака реч своју нереч, свака невоља своју вољу, свака неправда – правду!” Па шта мислите, када ће проћи Танталове муке нашег друштва и колика је ту улога просвете? Како речи просвета вратити важност и смисао?
– Реч ПРОСВЕТА је света реч, као и оне три које сам поменуо. Обавезујућа за оне који се зову просветни радници, али и за оне који се зову ученици, студенти. Она значи просветљење, не само образовање него и отварање очију, оспособљавање и младих и старих за решавање проблема, али и за коришћење шанси. Просвета би требало да је она шнајдерка која крпи рупе на српском менталитету. А те рупе се зову: нерад, непоштовање државе, нетолеранција другачијих, неписменост, бахатост, примитивизам… Али, да бисте неком осветљавали пут, морате сами да будете светлост, рекао би вам свети отац Николај Велимировић.
Шта бисте поручили нашим колегама наставницима?
Понављао бих им свакодневно ову реченицу оца Николаја!
А шта ђацима?
Њима бих понављао свакодневно реченицу Душка Радовића: Поштована децо!
Министру образовања?
Њему бих, свакодневно, понављао да латинска реч министар значи слуга народу!
Ваш родни Љубиш је празан и пуст. Остале су још само пастрмке – код Бобана Пећинара. Кажу, нема вајде на селу, сви хоће у град. Ипак, Златибор цвета, посла на претек. Зар нешто слично не може и у Љубишу? Или у Белој Паланци?
Могло би да има људи који би се за то „нешто“ заложили свом снагом. И Пећинар је могао остати у Ужицу, на некој плати, коју би зарађивао од девет до пет, а одмарао се суботом и недељом. Али он је желео сам, својим рукама, да ствара своје домаћинство, у Љубишу, где су живели и радили његови преци. Има у томе неке исконске аристотеловске исправности.
И за крај нашег разговора, коју нам чаробну књигу (или песму) препоручујете као рецепт уједињења ка заједничком циљу, а то је стварни просперитет нашег друштва и излазак из овог наоко тамног вилајета опште кризе вредности и неразумевања?
Да са разумевањем прочитате, и научите напамет, песму првог српског министра просвете Доситеја Обрадовића Востани Сербие.
