Најпознатији српски редитељ говори за ФБГ
(Разговор водиле: Весна Живановић и Наталија Гинић)
Слобода се пре освајала, сад нам је намећу – и то као робу!
Можда је ауторитет Учитеља са великим У превазиђен, али је зато лични ауторитет непревазиђена категорија, истиче у разговору за наш лист прослављени српски редитељ и најпознатији Професор међу њима Емир Кустурица.
Кусту смо месецима јурили за овај интервју јер је имао бројне обавезе, путовања, организовао је филмски фестивал на Мећавнику, промовисао нови филм „На млечном путу”, али све му је опроштено када нам је недавно у Србију довео једну од најлепших жена света, глумицу Монику Белучи.
Професор у разговору за часопис ФБГ каже да, ипак, са Запада не стижу само лепе ствари. Жали се што нам кроз капитализам чак и слободу продају као робу, али да је баш зато потребно чувати неке праве вредности.
– И даље, рецимо, можемо говорити о ауторитету учитеља који функционише као спој формалног и природног ауторитета. Међутим, како је данас све у процесу отуђења, могуће је да ћемо са Запада добити инструкције да се одрекнемо не само традиције, него и својих особина. Тако да директан одговор на питање јесте да је то превазиђена категорија, али је личност непревазиђена категорија.
А како треба да изгледа школа у 21. веку и да ли је традиционална школа отишла у прошлост?
– Традиционална школа никада неће отићи у музеј јер ће увијек бити оних који вјерују да знање није збир информација него стварање органске цјелине од малих знања и да је поглед личности у будућности увелико овисан о баш таквом знању.
Може ли се створити уметник у редовној школи?
– Може, али најчешће се он јавља и развија сам. Школа коју сам ја похађао у Прагу била је веома инспиративна, баш као што је комунизам био много наклоњенији култури него капитализам. Нажалост, слобода није била баш карактеристика тог система, па смо морали сами да је откривамо. Данас је она наметнута, али само као роба. Дакле, умјетник и слобода су услови за стваран живот.
Али сви Ваши филмови су бајке. Одакле Вам то?
– Савремени живот нам нуди натуралистичке приче, сурове, све мање-више подсјећају на ријалитије. Због тога ја волим да људима причам нешто што бајка као форма ублажи, али дејствује јаче.
Основали сте Високу школу драмских уметности у Андрићграду. Наставницима би било интересантно да Вас доживе као колегу. Како се осећате „с ону страну катедре”?
– Ја сам још у Сарајеву учио студенте на Академији сценских умјетности и нисам зажалио. Педагогија се учи, али не само у педагошким школама, него се та искуства и стичу. Не могу се похвалити да је моја педагогија била боља страна моје личности, али су студенти вјеровали у оно што говорим и што цитирам.
А какав је, коју деценију пре тога, био Емир Кустурица у ђачкој клупи?
– Увијек сам сједио у посљедњој клупи и увијек је мајка морала да остане са разредном послије наставе. Значи фрка. Тако је било до факултета. Тамо је све било боље. То је, мислим, због тога што људи у различитим периодима показују и развијају своје склоности. То кажем због оних који нису најбољи ђаци. Можда није њихов добар период.
Како бисте данас гимназијалцима објаснили шта је Србима Андрић?
– Андрић је Србин у најбољем смислу те ријечи. Његова литература је и Стари и Нови завјет за нас јер у себи садржи архетипске вриједности нашег човјека, а историјски поглед на нашу драму управо је величанствен. Уз слом СФРЈ, ми смо на њега скоро заборавили, али је група људи око Милорада Додика успјела да му направи град и тако на велика врата врати великана.
Писали сте о Босни као о троношцу; на чему „стоји” Србија?
– Србија је у тешкој позицији. Мијења се свијет, а Србија се руководи идејом о томе да нисмо ни Исток ни Запад, у ствари да смо и једно и друго. Аутентичну политику морамо водити како бисмо заштитили своју традицију и културу.
Зар не би било боље да средњошколци на екскурзије долазе у Андрићград и да тамо купују културу, а остављају новац, уместо у иностранству?
– Наравно да би било боље такво ходочашће. Овако, посјете другим градовима заврше у опијању, као што смо видјели прије неколико година у Грчкој.
Како сачувати Андрићев језик, који у модерном времену ишчезава?
– Политичким програмом заштите ћирилице и језиком филма, телевизије и свих медија.
Има ли спаса српској ћирилици?
– Има, ако политичари то схвате.
Рокенрол је прохујао с вихором
Колико је и на који начин на Вас као уметника утицао рокенрол?
– У почетку много, сад већ као прошлост. Рокенрол је данас само изговор за нечије понашање, обично и куварице када су на одмору и хоће да иду у провод, кажу „рокенрол”. То није била само забава, ми смо мислили уз побуну коју је рокенрол нудио. Данас је вјера у новац, нажалост, и успјех једина вјера коју поштују млађи људи, а капитализам је посебна врста фатализма. Рокенрол је прохујао с вихором.
Да ли је Боб Дилан заслужио Нобелову награду за књижевност?
– Зашто да не, његова поезија је била револуционарна. Једино што Нобелова награда нема више велику вриједност.
Опишите у једној или две речи особе са слика уз које су генерације ђака одрастале.
Доситеј Обрадовић – најчвршћа веза са Западом;
Вук Караџић – велики реформатор;
Свети Сава – највећи од свих нас;
Јосип Броз Тито – нажалост, у његово доба смо живјели добро
Књиге ме воде далеко од себе
Шта Вас сад тако магично успављује као некад „Амаркорд”?
– Сада ме, када не могу да спавам, успављују књиге. Потонеш у мислима и сликама и доспијеш далеко од себе и кревета у коме лежиш.
(Часопис ФБГ)
