Home >> Историја >> Рађање српских химни (1): Боже правде за два краља

  • Форум
  • Коментари су искључени на Рађање српских химни (1): Боже правде за два краља

Вековни сан о слободи српски народ је одувек претакао у стихове и тако своје победе, али и поучне поразе чувао од заборава.

Увек би се међу тим песмама издвајала понека која би служила као народна химна или макар личила на песме које су опијале осећањем припадности једној нацији и вери, и нејаком, смртном појединцу удахњивале делић бесмртности, повезујући га како с прецима, тако и с потомцима.

МАРКОВА САБЉА

Ипак, када је младој српској држави у другој половини 19. века дошло време да изабере своју службену химну на конкурсу, та такмичења су се завршавала неславно. „Доста сте Ви мене за којешта Ваше молили, сад ево дође ред да ја Вас за нешто, али за нешто наше обште замолим“ – тако почиње писмо које је, по налогу кнеза Михаила Обреновића песник Љубомир П. Ненадовић, тадашњи начелник у Министарству просвете и црквених дела, упутио 17. марта 1864. године песнику Ђури Јакшићу. То „нешто наше обште“ била је наруџбеница за стихове прве државне химне. Славни Ђура, и поред сиромаштва у коме је провео век, није се одазвао позиву. Кренула су тада из министарства љубазна писма и другим песницима, али без успеха. На конкурсу није прошао ни Јован Јовановић Змај. Он је написао стихове, а мелодију је урадио композитор Корнелије Станковић, иако је већ био на самртној постељи. Њихова химна није никада изведена.

Конкурс је завршен скандалом јер је Ненадовић оптужен да је подмићиван, а он се бранио изјавом да конкурс није ни расписиван. Србима, који су толико жудели за свечаном националном песмом, било је суђено да до ње дођу случајно.

Химну прославили глумци: Народно позориште

Кнежевић Милан Обреновић, наследник убијеног Михаила, једва је 1872. дочекао пунолетство како би се ослободио намесништва и сео на српски трон. За те две важне прилике наручио је позоришни комад у коме би се кроз кратак преглед крваве српске историје величала његова династија. Обратио се Јовану Ђорђевићу, писцу и управнику Народног позоришта у Београду, иначе великом поборнику монархије. И сам славољубив, писац је одмах прионуо на посао. Убрзо је могао свечано да представи грандиозан комад „Маркова сабља“. У завршној сцени на позорницу је, уз Краљевића Марка и његову сабљу, ослободитељицу намученог народа, извео и вилу Равијојлу да најави хор народа громким повицима: „Ближи се, ближи, то срећно време. Бачено семе брзо сазрева. Ево, чуј!“ Иза позорнице се зачула весела музика, а за њом је грунуо „сав народ“ песмом: „Боже правде, ти што спасе, од пропасти до сад нас“.

Те августовске вечери Србија је добила своју прву химну, али то још нико није знао. Ђорђевићева песма је убрзо стекла већу популарност међу публиком од самог комада, па се појављивала и у самосталним хорским концертима. Током десет година постала је права народна химна, о чему сведочи чланак у „Српским новинама“ од 23. фебруара 1882. године. Ту се, у извештају са крунисања Милана Обреновића за краља, каже да је после величанственог говора младог суверена хор извео и српску народну химну „Боже правде“. Од тада је ова песма постала и званична химна нове краљевине на Балкану.

Прва верзија „Боже правде“

Када се мајским превратом 1903. угасила династија Обреновића, очекивало се да ће исту судбину поделити и химна. Нови краљ Петар Карађорђевић намеравао је да замени много тога, па и ово државно обележје. Већ 6. јуна 1903. је из Беча министру просвете и црквених дела Љубомиру Стојановићу понуђена једна песма. Саставио ју је лично царски композитор Августа Штол и посветио новом српском владару.

Али, Петру Карађорђевићу се композиција није допала, па је изгледало да ће се историја поновити. Без успеха су прошли конкурси у којима су учествовали многи познати песници, одбијен је и велики Алекса Шантић. Тако је све до 1909. Србија била без химне. На Петровдан те године краљ Петар је славио 65. рођендан и одлучио – „Боже правде“ ће остати званична химна Краљевине Србије, а краљ је свом народу дипломатски показао пут: заједно, јединствено и демократски.

Само је завршетак преправљен у „Краља Петра Боже храни, моли ти се српски род“. Са овом песмом Срби су отишли најпре у Балканске ратове, онда и у Први светски рат и из њега изашли као победници, али је почетак мира и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца означио крај државе Србије и њене химне. Станислав Бинички је компоновао нову, у којој су почетак и завршетак преузети из старе. Решењем од 12. децембра 1919. министра просвете Краљевине СХС, песма „Боже правде“ још једанпут је преуређена тако што се из ње избацује придев „српски“ и замењује придевом „наш“.

„Боже правде“ је поново српска химна. Њене речи, по ко зна који пут прилагођене времену, многи Срби не знају напамет, али је свима мелодија и те како позната. А она се није мењала још од када ју је пре скоро једног и по века за Ђорђевићев комад компоновао Даворин Јенко. Родом Словенац, а у души велики српски родољуб, био је једна од главних музичких личности Србије тог времена, и веома заслужан за ширење музичке културе у Србији и обликовања националних осећања Срба кроз музику. Та његова настојања хвалио је и велики Стеван Мокрањац: „Волимо га и волећемо га увек као најбољег од свију Словена музичара који су код нас радили.“

Док је годинама живео у Панчеву створио је Јенко мелодије које су постале веома популарне с обе стране Дунава и Саве. Када је прешао у Београд, истакао се као хоровођа Првог београдског певачког друштва и капелник Народног позоришта. Постао је признати композитор за велики број драмских комада с певањем какви су били чувени „Ђидо“, „Сеоска лола“, „Потера“, „Прибислав и Божена“, „Врачара“, и, наравно, „Маркова сабља“. Добар глас у народу је стекао и компоновањем песама за хорове као што су „Двори Даворови“, „Сабљо моја димискијо“, „Што ћутиш, Србине тужни“. И после његове смрти извођене су му увертире „Косово“, „Српкиња“, „Александар“, а две његове композиције добиле су звање националних химни. Поред „Боже правде“, то је словеначка „Напреј, застава славе“.

ЈЕНКУ НЕМА ПОКОЈА
Станислав Бинички

Био је члан Матице српске, а од 1869. и члан Српског ученог друштва, претече Академије наука и уметности. У београдском Народном позоришту, у којем се запослио 1871, Јенко се поред компоновања и припремања хорова прихватио и обучавања глумаца у певању. Позван је да припреми музику за комад „Маркова сабља“, па је компоновао музику будуће српске химне онако, успут.

У то доба сматрало се да је Србе више задужио романсама које се и данас певају као народне: „За тобом ми срце жуди“, „Где си, душо, где си, рано“. Штавише, зли језици су му замерали да је за „Боже правде“ само преправио аустријску химну „Боже спаси (цара Франца)“. У Београду је Јенко радио до 1912, две године пред смрт, а онда се изненада вратио у Љубљану. Разлог је била смрт његове најближе пријатељице, глумице Веле Нигринове, која је такође била Словенка. Када је и Јенко умро две године касније, на његовој сахрани се свирала његова композиција „На гробих“.

Али, аустријске власти, које су га сматрале српским подаником, нису му дале покоја. Тестаментом (који је написао ћирилицом) део оставштине је наменио школовању сиромашних српских студената, али је његову последњу Министарство правде у Бечу је оборило, изговарајући се тиме што су Србија и Аустрија већ биле у рату и да су сви међудржавни споразуми постали неважећи.

ВИДОВДАН У ЕНГЛЕСКОЈ

У Одеси, на смотри Српско-хрватско-словеначког добровољачког корпуса 1916. године, сви војници заједно су певали „Боже правде“, а онда и песме „Лијепа наша домовино“ и „Напреј, застава славе“. Исте године певала се и у молитвама за српски народ у енглеским црквама 1916. године. На прослави Видовдана подељено је 30.000 превода српске химне широм Енглеске.

БРАЋА ПО ОРУЖЈУ
У току пробоја Солунског фронта 1918. године с ратишта су стизали у Солун савезнички официри на одсуство. У таверни Код Беле куле пили су метаксу из шољица за кафу јер им је алкохол био забрањен. Заједно су седели Енглези, Италијани, Руси, а један до другога, као на бојишту, Французи и Срби. Забележено је једном приликом да су, док је руски официр тражио „да сви пију за његову смрт“, француски и српски певали један другоме: Француз „Марсељезу“, а Србин њему „Боже правде“. Српску химну су савезнички оркестри стављали у репертоар, а српски ђаци у Француској, Енглеској и Русији су са својом химном освајали прве награде на такмичењима хорова.

Top