Home >> Друштво >> Први мај: Јагњетина за радничку класу

БОР – Обичај да се организује првомајски уранак на Борском језеру настао је после ослобођења, у време „прве петолетке“, и, осим две-три године после петооктобарских промена, окупљање није изостајало.

На зелене обале језера, удаљеног 15 километара од Бора, сјати 1. маја и до 30.000 људи, каткад и више. Рударско-топионичарски басен „Бор“ је седамдесетих и осамдесетих година запошљавао 22.000 радника. Мало ко од њих је на Празник рада остајао кући, или одлазио на страну. Сви су хрлили на језеро, многи су у зору долазили и распиривали ватре, пекући и до 10.000 јагњади. Све је било бесплатно, и иће и пиће.

– Јутарња будилица већ од четири сата упозоравала је да је време за спремање и одлазак на уранак. На језеру је сваког ко дође чекала богата трпеза. Певало се и играло до касно у ноћ. Студенти рударства имали су свој чувени „Скок преко коже“, ударници су добијали награде и признања, синдикат је бринуо о бесплатном превозу и оброку. Некад се гостило и до 4. маја – прича Драгиша Трујкић, председник општинског Самосталног синдиката.

Тих златних година борског рударства, било је пуно пара. Радници су одлазили на одмор и рекреацију о трошку рудника. Први мај је био нерадан, али слављенички у свакој кући. Радовало се радним победама. Данас је другачије, мада је остало нешто од традиције.

– Нећемо изневерити традицију. Будилица ће и овог 1. маја поранити, биће бесплатног превоза као и лани, али ће се свако постарати за сопствени оброк. Ипак, најлепше је на околним викендицама. Долазе гости, слави се три дана. Око 3.000 кућа и викендица је у околини. Пензионисани рудари тамо остају и преко зиме. После 12 година сада ће бити отворен и хотел „Језеро“, са спортским теренима. Биће опет славља, окупиће се најмање 15.000, 20.000 људи. Многи и данас живе за тај дан – прича Трујкић.

Б. Филиповић

Скулптуре и камп

Драгиша Трујкић каже да има и новина које обогаћују првомајске празнике на Борском језеру. Милорад Антић Пирке, од пре пет година, у крајолику Долине мира, отвара изложбу старих и нових скулптура у дрвету. Отвара се и камп са око 1.000 „станара“. Не изостаје ни традиционални риболовачки Куп рудара. Из РТБ најављују да ће од идуће године организовати светски првомајски ватромет, како би зачинили туристичку понуду целог краја.

За уранак се некад пекао во, а данас се једе сендвич

ЗРЕЊАНИН / СУБОТИЦА / СВИЛАЈНАЦ / НОВИ САД / ВАЉЕВО / ЧАЧАК – Међународни празник рада више од једног века један је од највећих радничких празника у Србији. После Другог светског рата прославе су често биле спектакуларне, посебно у рударским местима и градовима са јаком индустријом, па су се пекли прасићи, јагњићи и волови. Последњих година, раднички празник постао је само један породични излет на који многи одлазе иако немају новца ни да понесу сендвиче.

Филмови уместо излета

За разлику од некадашњих златних времена зрењанинске привреде, када је овај град био привредни гигант и само комбинат „Серво Михаљ“ запошљавао око 20.000 радника, данас ради свега неколико предузећа, па ником више и није до прославе радничког празника. Једини који су се сетили и који на посебан начин обележавају овај датум су чланови и симпатизери Удружења грађана „Равноправност“, који су се у претходним годинама показали као прави борци за радничка права. Ове године они организују други фестивал документарних филмова „Да нам живи, живи рад“. Биће приказано шест филмова из наше земље и региона који за тему имају радничке и социјалне борбе у Србији и земљама из окружења.

Свилајнчани и њихови гости и ове године ће традиционално прославити 1. мај на неколико места. Годинама уназад велики број, углавном младих, одлази на уранак подно планине Бељаница у општини Деспотовац. Они старији прослављају на брду Баћица недалеко од Свилајнца, као и на платоу испод друмско-железничког моста на Великој Морави. Својевремено су Свилајнчани након првомајских парада у центру града одлазили како на поменуто брдо, тако и поред Ресаве и Велике Мораве.

Посета Фрушкој гори

Међународни празник рада одавно се у Новом Саду не слави као некада, када су одржаване параде, а радници организовао одлазили на уранке.

– У време СФРЈ заиста смо прослављали Празник рада и то не само крканлуком. Обично смо се окупљали испред предузећа, свечано одевени, а затим одлазили у Каменички парк или на Иришки венац. Наравно да је и тада било роштиља, прасета или јагњета на ражњу, пива и шприцера – прича Тодор Јованов, некада синдикални челник у „Југоалату“.

Од свега, остала је традиција масовног одласка на излетишта на Фрушкој гори, коју првог мајског дана посети око 300.000 људи.

Славље на Палићу

Суботичани почињу да празнују 1. мај већ од 28. априла. Два дана пред некадашњи Празник рада, између хотела „Президент“ и Мушког штранда постављен је луна-парк, који ће обезбедити малишанима забаву десетак дана, а фестивал „Укуси традиције“ на Великој тераси нудиће гостима претпразнични ужитак све до 2. маја.

Удружење грађана „Солидарност“ одлучило је да, као некад, протестном шетњом обележи Празник рада.

– Очекујемо да ће нам се у протестној шетњи на првомајском уранку придружити сви незадовољни радници Суботице, а њих је много, сви отпуштени и они који се сећају да су Први мај прослављали са сигурношћу да ће им деца имати хлеб, а они посао – каже Миклош Нађ Олајош, председник „Солидарности“.

Он евоцира и време када се из центра Суботице сваког уранка пешке ишло до Палића, а окупљање је било у Дудовој шуми.

На Палићу ће се ове године и пећи во. Социјалисти су решили да подсете Суботичане како се то некад добро јело, па ће за 1. мај организовати симболичну шетњу и дружење поред језера, где очекују да им се придруже Суботичани за које спремају печење вола.

Ал’ се некад добро јело

Старији Ваљевци сећају се да се Празник рада прослављао у природи, поред реке Градац или у парку „Пећина“. Пензионерка Милинка Лукић каже да се у сваком месту код сеоског дома или цркве организовао Сабор на коме су се такмичили ко ће да запали већу логорску ватру.

Празник рада у Чачку се некада се прослављао одласком „фићом“ на уранак и породичним излетом у природу. Данас су обичаји другачији, економска криза учинила је да излети буду луксуз.

– Некада смо породично у Овчар Бањи прослављали Празник рада. Спакујемо се у „фићу“, па тамо под шаторима останемо и два дана. Играли смо турнир у малом фудбалу, пекли јагње на ражњу и хладили пиво у Морави – сећа се Чачанин Милисав Урошевић.

Смедеревци већ деценијама Први мај прослављају на излетишту Југово. Ипак, последњих година, све се одвија са много мање еуфорије и ентузијазма код грађана, јер званичног програма нема. Уранак на Југову сада углавном планирају само млади.

– Првомајске прославе биле су стварно незаборавне. И стварно смо активно одмарали неколико дана, после напорног шестодневног рада у недељи, дружили се. Нас двадесетак породично је ишло на уранке у оближња излетишта, понекад и у удаљенији манастир Прохор Пчињски. Песма је тада била незаобилазан пратилац нашег безбрижног и срећног живота. Додуше, није се тада певала Балашевићева „Ал’ се некад добро јело…“, али, руку на срце, јело се баш добро. И пило. Имало се, могло се. А данас? Шта да ставим на ражањ, можда зеца из шуме – прича Слободан Маринковић из Бујановца.

Протест у Чикагу

Међународни празник рада у највећем броју земаља света обележава се као сећање на раднике убијене приликом масовног штрајка пролетера у Чикагу 1886. године, који су од послодаваца захтевали осмочасовно радно време. У индустријском Чикагу на улице је тада изашло више од 40.000 радника, али је полиција 3. маја почела да пуца на раднике, што је изазвало још већи револт. У масовном обрачуну убијено је неколико људи, а петорица радничких вођа осуђена су на смрт.

Прве прославе

У Србији је прва прослава Празника рада одржана је 1893. Већ у осам сати тог јутра београдска кафана „Радничка касина“ у Македонској улици била је пуна, а радници су носили црвене транспаренте. Када су радници кренули у организовану шетњу, жандармерија их је растерала, а само је група од 17 људи стигла до Топчидера, где је прочитан поздрав социјалисте Васе Пелагића младом српском пролетеријату. Прва масовнија прослава Првог маја у нашој земљи организована је 1905. У уличној поворци у Београду било је око 6.000 радника, док се на збору у Топчидеру окупило 10.000. После Првог светског рата прославе су забрањене.

Екипа „Правде“

Top