Home >> Друштво >> Проф. Никола Поткоњак: О англосрпском језику

Уводна реч проф. др Николе Поткоњака

Уважени,
Акредитовани и неакредитовани,
Екселентни и обични,
Респонсабилни и нереспонсабилни,
Компетентни и некомпетентни,
Едукаторке и едукатори
Ја сам фокусирао овај свој интродукторни рапорт на едукативно-курикуларну терминологију. Ослонио сам се, при томе, на све расположиве ресурсе. Верујем да ћете ви сви ово што сам написао екселентно и компетентно евалуирати и валидирати.
У нашим интерперсоналним комуникацијама све је мање конекције и транспарентности. Доста их каже да је то управо „ин“ и „онлајн“, у духу нове логистике и менаџмента. По њима, што смо мање транспарентни то смо екселентнији и компетентнији. Без такве конекције нема ни праве компетенције, а нема ни праве мондијализације.
Ако немамо такав курикуларни тренд који је инструкционо дизајниран на „онлајн“ правцу, не можемо се инклузирати у мондијалне едукацијске стримове овога века и не можемо, као едукатори, да едукујемо ни себе саме – нема, дакле, самоедукације – не можемо едуцирати ни наше тинејџере. Једино такав национално и мондијално валидан, евалуиран и акредитован курикулум може дати екселенте резултате и обезбедити прави цертификат.
Персонално мене едукују да Српска академија образовања није ни „ин“ ни „онлајн“ и да би, приоритетно, требало да промени име у, пар егзампл, Академија српских едукатора, још боље у Академија екселентних и компетентних српских едукаторки и едукатора или, најбоље, у Српска едукаторска академија. Ако то не учинимо, а то је агенс света, нећемо бити интересантни за савремене наше едукаторе – јуниоре. Академија ће се убрзо наћи у акцидентној ситуацији и енвиронменту, са несагледивим консеквенцама.
Мени праве пропозл, пошто персонално нисам акредитован, нити је валидирана моја компетенција, а нисам ни харамонизиран са миљеом, да аплицирам за реедукацију, на неки, „онлајн“ и акредитовани курикулум, да одем на кастинг за неку институцију. Можда, најбоље на Факултет за едукацију, које је мондијално курикуларно и инструкционо дизајниран, и то на електронској бази. Он организује и више поинт сесија намењених дистанц едукацији. На том Факултету могу добити и адекватну рехабилитацију. Кад финализујем курикулум и стекнем потребан цертификат о својој компетентности за посао којим се бавим, могу да извршим акредитацију те своје компетентности. Тек тада ја ћу имати праву визуру о футури Академије на чијем сам челу. То је есенцијално и супстанцијално питање, које има приоритет над свим осталим.
То је једини експлицитно и имплицитно исказан начин да и Академија српских едукатора буде акредитована и да може да егзистира и укључи се у нашу мондијалну ријалити.
Упркос свим тим адвајсима ја тешко могу остати резилијантан, а то српски речено значи да тешко могу очувати унутрашњи педагошки мир и прихватити ово што се данас у нас дешава са српском педагошком терминологијом.
То како сам почео своју уводну реч, на некој врсти ружног англосрпског језика, нажалост, више није шала. То је тек слаба и моја лична, веома невешта, карикатура оног што чине неки наши педагози, психолози и школски људи, који настоје да пошто-пото буду, ако не већ идејама, онда бар наведеним речима „модерни“ и „савремени“…
Решио сам да све вас у име САО и у своје лично име позовем да се почнемо понашати супротно напред реченом и да од данас, од овог момента, сви почнемо да говоримо само српски и да чувамо и поштујемо српску педагошку терминологију.
Управо сам завршио једно своје обимније проучавање педагогије у Срба у којем сам обухватио анализу радова о педагошкој науци 65 најпознатијих српских педагога од половине 19. до половине 20. века. Морам рећи да сам веома поносан што ниједан од тих бројних српских педагога, ни песталоцијанац, ни хербартовац, ни присталица Русоа, ни следбеници социјал-демократске, експерименталне, индивидуалне, ни духовно-научне и културне педагогије, ниједан присталица покрета радне и активне школе, буквално ниједан, није ружио СПТ. У њиховим ауторским радовима, у преводима педагошких дела професора код којих су у иностранству студирали педагогију, многи стицали и докторате науке, у педагошким листовима и часописима које су издавали и уређивали, нема ниједног непотребног страног педагошког термина – ни немачког, ни француског, ни енглеског, ни руског. Сви су они, без изузетка, веома бринули о СПТ. И због тога сви ми, дубоко сам уверен, њима дугујемо једну велику пошту и захвалност.
Поменућу још један пример. Јован Вељковић, правник по струци, као ауторско издање, објавио је 1980. (у Београду) Актуелни образовни лексикон. У њему је навео и објаснио значење око две хиљаде тада употребљаваних стручних термина из области васпитања, образовања, наставе, школства и просвете (називи установа, просветних органа, стручних тела, педагошке термине у законским документима и слично). Додаћу да је то било време самоуправљања у просвети, време кад су стварани многи нови називи и многи нови педагошки термини.
Једини, још једном, једини страни термин – од ове две хиљаде – у том Лексикону јесте „едукологија“ за који се даје објашњење да се тиме „означава општа наука о образовању и васпитању“ и она је „тек у фази почетног конституисања“ (стр.48). Подсетићу вас да су тих осамдесетих година прошлог века наши андрагози, настојећи да андрагогију доведу на исту раван са педагогијом, предложили да се изнад њих стави, нека „општа наука о васпитању“ и да се она назове едукологија. Додаћу и то да се та новотарија није много користила нити се одржала ни у нашој педагошкој науци, ни у њеној терминологији. Уосталом, он не постоји у таквом виду, још мање у том значењу, ни у енглеском језику.
Разумљиво, ја сам то у свом реферату за овај скуп изричито рекао, нико није и не може бити против богаћења СПТ. Ново време, развој педагогије, научноистраживачки рад у васпитању и образовању, време снажног развоја науке, технологије и информатике, дигитализација свих струка и научних области, међусобно интернетско повезивање и веома жива размена информација, њихово складиштење и коришћење из одговарајућих база података итд, имају своје нове потребе и захтеве. Односи се то и на подручје педагогије и на њену терминологију.
Оправдано је да не затварамо ни спрски језик ни српску педагошку терминологију за ново, боље и неопходно, за оно зашто немамо прави српски педагошки термин. Али, и српски језик и српску педагошку терминологију морамо затварати, обавезни смо да то чинимо , за све оно што је ружно, лоше и непримерено. За све оно, усућујем се рећи, глупо, што данас имамо када је реч о СПТ. Морамо одлучно да превладамо лењост, промост и инертност у тражењу правих српских термина за ново у педагогији. И тек кад то не нађемо, оправдано је користити страни педагошки термин.
У свом реферату хтео сам да покажем да СПТ има своју дугу историју и традицију. Развојем, многе речи и термини – у свим областима, па и у педагогији, и у прошлости и у новије доба, добијали су нове садржаје, мењали су чак и свој језички облик и израз. То треба и те како уважавати и поштовати. Тим пре што је то чињено у духу нашег матерњег српског језика. И када то није било могуће, оправдано је што је прихватан у СПТ страни педагошки термин. Али, није ни у прошлости ни данас оправдано на силу уводити и замењивати постојећи српски педагошки термин, веома прецизан и одређен, ружно посрбљеним страним термином (данас најчешће енглеским). Да овде само напоменем да је енглеска педагошка терминологија неразвијенија и мање диференцирана него немачка, француска и руска и никако не би могла бити основа за „богаћење“ СПТ. У то сам се лично осведочио састављајући свој петојезички Педагошки тезаурус (1997).
Није оправдано, и то сам у свом реферату посебно нагласио, а то желим и овом приликом посебно да истакнем, користити накарадно посрбљене стране педагошке термине, кад за то постоје прецизнији, језички и у духу српског језика бољи и лепши српски педагошки термини. То је поента мог става о СПТ. Ја лично сам у својим писаним радовима и усменој речи веома ретко, и у прошлости и у ово време, користио страну педагошку терминологију. Томе сам учио и своје студенте педагогије. Захтевао сам од њих да у својим семинарским радовима, специјалистичким, магистарским и докторским тезама „говоре српски“ и да користе СПТ. Она је довољно богата да се њоме адекватно могу исказати сва основна педагошка сазнања којима располажемо и која се односе и на прошлост, па и на будућност. Када то стварно није могуће, онда је оправдано користити страни педагошки термин.
Хтео бих да усредсредим вашу пажњу и на текст Јавног позива (намерно нисам употребио страну реч „апела“). Помозите нам својим предлозима, утврђујући текст тог Позива, да он буде прихватљив и разумљив за све, помогните нам да се изборимо за очување и поштовање СПТ.
То што предлажемо чине већ многи народи, бројно већи о јачи од нас. Обавезни смо да то чинимо и ми. Кренимо, од овог момента, сви у борбу за очување и поштовање СПТ. Тиме водимо истовремено борбу и за српски како матерњи језик. А то је један вид борбе и за идентитет нашег народа и наше педагогије.
Где год можете, у својим радовима, у редакцијама листова, часописа и зборника са стручних и научних скупова, у јавним иступањима, у превоћењу стручне педагошке литературе, у свим средствима јавних комуникација, у свакој својој усменој речи, дискусији, у свакодневном говору – свуда и на сваком месту – борите се за поштовање и очување српске педагошке терминологије.
Никад не заборављајте мудре речи из Завештања о језику Стефана Немање: „Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио“.
Хвала на пажњи!

One Comment

  1. Vladan Božović каже:

    Godinama se borim i pišem ošte komentare protiv ove nakazne novokomponovane terminologije, koja je zahvatila celo društvo, ali prosvetu najviše.
    Prosvetni „STRUČNJACI“ koriste tu terminologiju misleći da će ih neko više poštovati i ceniti ako ispale salve tih nebuloza, dušu dalo za dela Branislava Nušića….recimo.. gospođa prosvetarka.
    Vuk Karadžić se sada sigurno prevrće u grobe , jer da je živ, sigurno ba nam rekao „Šta vam je ljudi, govorite lepim srpskim jezikom, da vas ceo svet razume, makar to bile i psovke, makar to bile i uvrede, govorite prostim srpskim jezikom, u njemu se krije lepota.“
    Dugogodišnjim proučavanjem tog problema, došao sam do zaključka, da nije stvar samo u pukoj retorici kao što piše Profesor Nikola Potkonjak. Naime, iza te terminologije krije se mnogo mračnija i opasnija zavera, koju bih nazvao birokratizacija prosvete. Upotrebom tih termina, malo po malo, se prosvetni radnici pretvaraju u administrativne poslušnike i birokratske krpe, zato šti im, posle milion puta ponovljene besmislice, ta ista besmislica dobije smisao, naravno, izvitoperen i nakaradan, klasično ISPIRANJE MOZGA.
    ZAŠTO!!!!
    Zato što savremenom društvu nisu potrebni dostojanstveni i autoritativni profesori, nego birokratski poslušnici, koji će mnogo da rade, a nimalo da se bune, naravno, uz bednu platu.
    I nemote misliti da su to ovi „naši“ smislili, oni su isuviše glupi za tako nešto. Njima je ubačeno kukavičje jaje, po modelu Norveške i Švedske, gde ne postoje nikakvi profesori, nego robotsko-ropska prosvetarska radna snaga.

Top