Форум београдских гимназија

У данашњем прилогу покушаћемо да разрешиимо неке дилеме које су се јављале у пракси, а односиле су се на стручно оспособљавање и усавршавање,као право и обавезу запосленог. Ово је свакако важно питање, обзиром на бројне примедбе које су стизале а односиле су се на произвољна тумачења директора, како одредби ПКУ тако и одредби Закона о основама система образовања и васпитања, а што је као последицу имало да су неки просветни радници из свог џепа плаћали своје усавршавање а неки чак и добијали отказе!

Стручно оспособљавање и усавршавање као право и обавеза запосленог

У глави II. Одељак 2. Чланом 7. утврђено је следеће:

Члан 7.
Запослени има право и обавезу да се, у току радног односа, стално стручно оспособљава и усавршава.
Послодавац је обавезан да утврди начин стручног оспособљавања и усавршавања запосленог, у складу са програмима надлежног министарства и средствима обезбеђеним у буџету јединице локалне самоуправе.
Уколико послодавац не обезбеди упућивање запосленог на стручно оспособљавање и усавршавање, запослени не може сносити последице по овом основу.

Одредба овог члана посматра се као право и обавеза запосленог, што произилази и из законских прописа.
Тако је чланом 120. Закона о основама система образовања и васпитања утврђена обавеза наставника, васпитљача и стручног сарадника да се усавршава ради унапређивања образовно-васпитног рада, као и да у току стручног усавршавања може да стекне звање педагошког саветника, ментора, инструктора и вишег педагошког саветника, зашта му припада и право на увећану плату. Поред тога, наставник, васпитач и стручни сарадник има право на плаћено одсуство чије је је трајање утврђено овим уговором ( о чему ће касније бити речи) ради похађања прописаног програма стручног усавршавања ( распоред одсуства планира педагошки колегијум), као и на плаћено одсуство ради похађања обуке за школски програм ( члан 164. истог закона).
Став 2. члана 7. Уговора говори о обавези директора  установе да обезбеди средства и утврди начин стручног оспособљавања запослених.
Средства за стручно усавршавање запослених у установи, према члану 143. став 2. тачка 1) Закона о основама система образовања и васпитања, обезбеђују се у буџету јединице локалне самоуправе, што значи да ће директор своју обавезу обезбеђивања средстава за стручно усавршавање запослених узвршавати у складу са средствима добијеним из тиг извора, али и средствима оствареним на други начин.
Установа, односно школа ће начин стручног усавршавања запослених утврдити у складу са програмом Министарства просвете, које је одредбом члана 27. тачка 3) наведеног закона овлашћено да планира, координира и организује програме сталног стручног усавршавања запослених у установама за образовање и васпитање. Планирање стручног усавршавања и професионалног развоја наставника, васпитача и стручних сарадника спада у једну од надлежности које извиру из аутономије установе за образовање и васпитање (члан 43. тачка 2) истог закона).
Стручно усавршавање ненаставног особља подразумева обавезу запосленог да се у току радног односа стручно усавршава и да учествује у свим облицима стручног усавршавања који се организују у државном органу, односно на које су запослени упућује. И за стручно усавршавање запослених из редова ненаставног особља школа је обавезна да обезбеди средства. Она ће то учинити из истог извора као и за стручно усавршавање наставника, васпитача и стручних сарадника.
Новина у новом ПКУ је да запослени, уколико послодавац не обезбеди упућивање запосленог на стручно оспособљавање и усавршавање, не може сносити последице по овом основу. Овом одредбом ће се спречити самовољно тумачење закона од стране директора, који пре свега, уз консултацију педагошког већа, треба да утврде план стручног усавршавања запослених и обезбеде средства, што је њихова законска обавеза, а не да запосленима прете и дају отказе.
Такође, поставља се питање ко је до сада организовао, односно по којим то програмима су се до сада стручно усавршавали запослени у просвети?Пракса је показала да се то сводило на некакве семинаре, на којима су предавачи узимали „дебеле паре“ и издавали некаква, благо речено,сумњива уварења, од којих просветни радници нису имали никакве вајде.Посебна прича су лиценце, и о томе ће бити посвећено неколико посебних прилога, обзиром на хаос који је направљен, и то искључиво кривицом Министарства просвете.
На крају, само да појаснимо терминологију која заслужује мању примедбу. Наиме, завршавањем одговарајуће школе, односно стицањем одговарајућег степена и врсте стручне спреме запослени је оспсобљен за обављање одређеног посла. То значи да свако даље стицање знања и вештина не може да се подведе под стручно оспособљавање, него само као стручно усавршавање. Према томе, говорити о стручном оспособљавању запосленог који је одговарајућим школовањем оспособљен за обављање неког посла није прецизно изражавање, па се често у пракси и погрешно тумачи.Тако рецимо наставник, односно учитељ, који има VI степен стручне спреме а ванредно завршава факултет ( то је дошколовавање) да би стекао VII степен стручне спреме, нема статус запосленог који се стручно усавршава.