Home >> Синдикат,Скандали >> Незналице и(ли) преваранти у Министарству?

  • ФБГ1
  • Коментари су искључени на Незналице и(ли) преваранти у Министарству?
Незналице и(ли) преваранти у Министарству?

Гостељски: Штрајкачима издата фиктивна решења о враћању лиценци

Након што су штрајковали глађу, у фебруару ове године, наставницима Живадину Дисићу, Петру Благојевићу и Смиљи Јанковић, Министарство просвете је наводно вратило лиценце које су им директори њихових школа били противзаконито одузели. Изгледало је то као да су наставници успели да победе троми и неефикасни систем на правном пољу српског образовања. Бројни наставници, широм Србије, који су пратили страдање њихових колега, били су видно задовољни таквим исходом. Министарство просвете, чинило се тада, подвило је реп. Ето, добио се утисак, исправљена је неправда нанесена не само оним наставницима, који су по изузетно хладном времену започели штрајк глађу на улици, а у близини зграде Министарства, већ се додатно подгрејала и нада у спасење код десетина других наставника, којима су несавесни директори поделили отказе, најчешће из личних мотива и без ваљаних правних разлога.

resenjeНећемо овде, засада, дубље улазити у неразумну одредбу Закона о основама система образовања, по којој је директорима дата, малтене, неограничена власт и моћ, коју неодговорни руководиоци школа све чешће и све више злоупотребљавају, јер би то захтевало засебну тему. Зато ћемо се вратити оном изненадном “радовању”, које је половином фебруара завладало међу наставницима у Србији. Ипак, таква победничка еуфорија била је кратког века.

Тек када су наставници-штрајкачи (у)сликани с “враћеним лиценцама” и када се вест о томе појавила у медијима, просветни радници су почели постепено да се враћају у стварност из ненаданог емотивног “нокдауна”. Када су, након силног радовања, наставници сели и пажљиво прочитали шта пише у решењима којима су наводно враћене лиценце, уследио је хладан туш: Министарство је подло превеслало сироте наставнике, не само оне који су штрајковали глађу, већ је министар, заједно са својим “правним тимом”, преварио (насанкао) читаву српску просвету и све грађане Србије!

А како је Министарство просвете смислило превару? Очигледно, налазећи се под притиском јавности, одговорни у Министарству дуго су већали, на који начин да се ослободе такве неугодности, да им наставници траже своја основна људска права, лежећи гладни на улици, у снегу и леду. Онда се неки мангуп у Министарству (није искључено да је то био и сам министар) досетио како да поменути проблем реше, односно како да се доскочи штрајкачима, а да на крају све остане исто као и пре таквог “новог решења”. Очигледно, овде је “циљ оправдавао средство”. А циљ је био да се са улице уклоне наставници који штрајкују, да се не би и даље узнемиравала јавност.

pravo resenje
Оно што нормалном свету изгледа немогуће, а то је да једна владина (државна) установа уопште може да помисли да издаје лажна документа (исправе), догодило се тог хладног фебруарског дана у српском Министарству просвете. Наставницима (штрајкачима) издата су решења о привременом враћању лиценце, што је правни нонсенс. Наиме, решење о враћању лиценце може се донети само трајно или никако. Односно, решење о враћању лиценце може да се донесе само тако да се поништи раније решење којим је лиценца трајно одузета. Било какво решење, које се доноси тако, да у правном саобраћају остане раније решење које је ту исту правну ствар решило на другачији (супротан) начин, никако не може имати правну снагу. Према томе, решења о привременом враћању лиценци Живадину, Петру и Смиљи правно су ништава, јер и даље важи решење којим су лиценце поменутим наставницима трајно (заувек) одузете. То јесте, таква лажна (фиктивна) решења о “враћању лиценце” написана су за једнократну употребу: да преваре наставнике који штрајкују, да ови штрајк прекину, и да тако задовоље сујету и бес просветних радника широм Србије.
Дакле, десило се нешто што је у цивилизованом свету и у једној правној држави практично незамисливо. Органи власти су се поиграли са поданицима државе, тако што су им подметнули лажна решење, за која су знали (или су морали знати) да немају никакву правну снагу. Или, Министарство је написало такво решење, које је имало исту важност, као што би га имало у случају да је било ко са улице дошао и такво решење написао наставницима који су били у штрајку глађу.

Подмукла подвала

По Кривичном законику оваква врста подметања могла би се сврстати у превару (члан 208), па и фалсификовање исправе (члан 355). Поменута лажна решења није потписао министар просвете и у њима не стоји да су ранија решења о одузимању лиценце поништена. У таквом подмуклом, подвалџијском решењу не пише да се обуставља извршење претходног решења о одузимању лиценце. Тога нема. Претходно решење којим је одузета лиценца и даље је у правном оптицају и оно се не може оспорити овим лажним решењима која је преварантски издало Министарство просвете.

Када су се наши трагичари, наставници који су штрајковали глађу у фебруару, вратили својим кућама, заједно са својим решењима, којима им је лиценца “враћена”… и када су то показали директорима, ови су се само насмејали и казали да такво решење не вреди ни пребијене паре, баш онако како уистину и јесте. О каквој се манипулацији ту ради, довољно је да се каже, да, на пример, у решењу о “привременом враћању лиценце” наставнику историје Живадину Дисићу, ни број решења није тачно преписан (вероватно намерно), те да у таквом решењу стоји да је Дисић наставник географије, а не историје.

Све оно што смо горе навели јасно говори да су се запослени у Министарству спрдали са ово троје наших несрећних наставника, док су смишљали како да их преваре и “отпердаше” са тротоара недалеко од њихових топлих канцеларија и фотеља. Могло би се претпоставити да су се касније веселили успешно обављеном послу, а министар је, вероватно, аутора такве невиђене подвале добрано похвалио, а можда и наградио повећањем плате.

Срамота и криминал

Поред срамног и криминалног понашања Министарства просвете, крајње бестидно је било и понашање “репрезентативних” синдиката (са изузетком “подружница” СПРВ и ФБГ). Нешто касније синдикати су покушали да исправе своју немарност и незаинтересованост, али без икаквог озбиљнијег плана. Опет, исти синдикати би и данас могли да помогну у овој ствари, када би само хтели да се заузму за оне због којих постоје, тако што би поднели тужбу против Министарства просвете због фалсификовања исправе (подметање лажне исправе као истините), због преваре: ту фалсификовану исправу (решење) уручили су наставницима, који нису могли ни у лудилу да сањају да је могуће да их овако безочно превари само Министарство просвете.

Коначно, због оваквог криминалног понашања у Министарству просвете у поменутом случају, синдикати би били обавезни да траже смену министра просвете, као и смену целог правног тима, који је учествовао, директно или индиректно, у једној од највећих и најсрамнијих превара и подвала у историји српске просвете. А што је у свему најстрашније, таква превара дошла је из врха државне власти, из институције која је задужена за законит рад у образовном систему – из Министарства просвете! Такво дивљаштво се не би могло толерисати ни у једном локалном риболовачком друштву, а камоли међу највишим државним органима, какво је једно владино министарство!

(Корени)

Top