Home >> Друштво,Образовање >> Небојша Катић: Школа и тржиште

petak, 01 novembar 2013 13:21

 

Na tržišnom principu se može napraviti par dobrih škola, ali se ne može napraviti dobar školski sistem

 

Kvalitet obrazovanja jedan je od najvažnijih faktora ekonomskog uspeha zemlje i u vezi sa tim postoji potpuna globalna saglasnost. Istovremeno, najveći broj država je nezadovoljan stanjem svog školskog sistema i pokušava da nađe odgovore na nove izazove vremena.

„Obrazovanje je toliko važno, da ga ne možete prepustiti samo jednom ponuđaču“. U ovom citatu pod jednim ponuđačem se misli na državu, a citat je došao sa pomalo neočekivanestrane – rečenicu je izgovorio nekadašnji švedski ministar za obrazovanje Per Unckel.

Da li proces obrazovanja podleže zakonima tržišta, da li su đaci potrošači obrazovnih usluga, a škole i profesori prodavci tih usluga? Da li škole treba masovno privatizovati? Da li su za kvalitet školskog sistema najvažniji potrošački izbor i konkurencija među školama ili uspeh sistema bazira na nekim drugim netržišnim principima?

Obrazovanje je tradicionalno bilo u domenu države, pa su u Evropi, kao i u najvećem delu sveta, dominirale besplatne državne škole. Uticaj malog procenta privatnih škola je bio zanemarljiv svuda izuzev u anglosaksonskom svetu, gde važe nešto drugačija pravila. Iako je broj privatnih škola i tamo mali, društvena elita u neproporcionalno velikom broju dolazi iz privatnih škola. Anglosaksonci su privatne škole pretvorili u mehanizam za stvaranje i reprodukovanje elite, u instrument tihe ali trajne socijalne segregacije. Skupe škole obezbeđuju kvalitetno obrazovanje i relativno siguran put za upis na elitne univerzitete, a kvalitet univerzitetske diplome u velikoj meri određuje budućnost i društveni položaj pojedinca.

Ne samo da je ovakav sistem duboko i vidljivo nepravedan već on dovodi i do urušavanja celog sistema školstva i do drastičnog opadanja obrazovnih standarda, pogotovo u državnim školama u velikim gradovima. Jedna od „tržišnih“ inicijativa da se nešto promeni dolazi iz SAD i bazira na idejama vaučerskog sistema, koji je još sredinom 50-tih godina predložio Milton Fridman.

Pojednostavljeno, roditelji bi od države dobili vaučer na određeni iznos i mogli bi njime „kupiti“ mesto u školi po sopstvenom izboru, bez obzira da li je reč o državnoj ili privatnoj školi. Za skuplje privatne škole vaučer ne bi bio dovoljan i roditelji bi morali dodati i svog novca, ali i to je bolje nego da moraju sami pokrivati ceo iznos za privatno školovanje. Jednim udarcem bi bila ostvarena dva cilja – stvorilo bi se jedinstveno tržište obrazovanja i time podigao opšti kvalitet, dok bi đaci dobili slobodu izbora i daleko veću šansu za školovanje i u privatnom sektoru. Naravno, krajnji Fridmanov cilj je bila privatizacija školstva.

FINSKI MODEL Zanimljivo je da su i neke skandinavske države, poput Švedske ili Danske na primer, prihvatile vaučerski sistem i podizanje kvaliteta obrazovanja prepustile konkurenciji privatnih i državnih škola. Uprkos ovom trendu, Skandinavci za sada nisu ugrozili bazni princip da je školstvo besplatno, bez obzira da li dete ide u privatnu ili državnu školu. U ovakvom sistemu, vaučer je samo neka vrsta glasačkog listića o kvalitetu škole.

Sistemi koji ohrabruju tržišni pristup obrazovanju su najčešće tome prilagodili i unutrašnju organizaciju škola, kao i ceo sistem merenja uspešnosti obrazovanja. Unutrašnje ustrojstvo škole počiva na čvrstoj hijerarhiji sa moćnim direktorom, na profesorskoj hijerarhiji sa nekom vrstom šefova katedri, na čvrstom i detaljnom planiranju nastave i časova itd.

Rezultati đaka i škola se stalno proveravaju kroz neprekidna testiranja i bodovanja. U Engleskoj se, na primer, krajem svakog leta objavljuje rang-lista škola i svako može proveriti na kom se mestu nalazi škola u koju njegovo dete ide. Rang-lista bazira se na bodovima sa dve mature koje deca u Engleskoj polažu (prvu sa 16, i drugu sa 18 godina). Ponekad je teško razlučiti da li se uči znanja radi ili bodova radi, i da li su bodovi i mesto na rang-listi sami sebi cilj.

Tržišni koncept obrazovnog sistema se širi i ima ogroman broj promotora, sledbenika i simpatizera. Ovaj proces je otpočeo osamdesetih godina na krilima neoliberalne revolucije. Kao što sa neoliberalnim idejama obično biva, na nivou koncepta i logike čini se da je sve u redu i da se nema šta zameriti. Kao što sa neoliberalnim idejama obično biva, stvarnost prečesto demantuje takve intelektualne konstrukte.

Finski školski sistem i njegov uspeh su trn u oku tržišnog pristupa obrazovanju. Finska škola, bar po rezultatima PISA testiranja (1), daleko je najuspešnija zapadna škola i jedina je koja se može ravnopravno nositi sa nadmoćnom dalekoistočnom konkurencijom (Južna Koreja, Singapur, delovi Kine, Japan). Pri tome, sistem je izgrađen na suprotnim premisama od neoliberalnih i ne počiva na pritisku tržišta i filozofiji slobodnog izbora.

Finska škola počiva, prvo i pre svega, na pažljivo probranom profesorskom kadru. Profesori moraju imati bar magistarsku titulu, odlične ocene tokom školovanja i moraju dolaziti sa najboljih univerziteta. Kako je profesorski posao prestižan i donosi veliki društveni ugled, kako su profesori bolje plaćeni nego u drugim razvijenim državama, škole lako dolaze do kvalitetnih kadrova budući da veliki broj ljudi želi da radi u prosveti. Ovo je jedini segment koji u finskom obrazovnom sistemu ima tržišnu dimenziju.

Pri tome, uprkos većih profesorskih plata, sistem nije skup. Prosvetna administracija je svedena na najmanju meru i gotovo svaki evro je produktivno upotrebljen i dat školama direktno.

Hijerarhija u školama gotovo da ne postoji i profesori imaju veliku slobodu u koncipiranju nastave i kod provere znanja. Finska škola nema standardizovano testiranje, nema eksterne kontrole niti se škole opterećuju rangiranjem. Fokus je na znanju, na individualnim potrebama i mogućnostima đaka, a ne na konkurenciji. Sistem postaje nešto kompetitivniji tek od 16 godine. Škole se međusobno ne nadmeću već sarađuju jer su na istom zadatku.

PITANJE SOCIJALNE SEGREGACIJE Sve do šesnaeste godine bar, deca pohađaju školu iz svog kraja, i ne putuju s kraja na kraj grada kako bi išli u dobru školu. Roditelji ne moraju da se sele kako bi bili nadomak dobre škole niti da plaćaju sumanute iznose kako bi obezbedili kvalitetno školovanje.

Kako se rezultati finskih škola ne mogu osporiti, u modi je osporavanje kvaliteta i pouzdanosti PISA testiranja. Iako nema apsolutno preciznog načina da se utvrdi kvalitet školskih sistema, činjenica je da Finska sistematski nadmašuje svoje konkurente iz sličnog kulturno miljea, sa sličnom tradicijom i pristupom obrazovanju. PISA sistem nisu pravili Finci, pa je na mestu zapitati se zbog čega taj sistem testiranja odgovara đacima iz Finske ili sa dalekog Istoka, a ne odgovara drugima – i tako godinama.

Ako se pristrasno i ideološko osporavanje finskog obrazovnog sistema ostavi po strani, ostaje jedan problem koji otežava univerzalnu primenu istog modela. Finska je dugo bila jedno od najegalitarnijih evropskih društava i jedna je od država sa najmanjom stopom imigracije u razvijenom svetu. U takvom društvu je mnogo lakše imati dobru školu „u kraju“ jer segregacije nema, kao što nema ni velikih kulturoloških, imovinskih ili statusnih razlika među decom. Tamo gde nema socijalne segregacije nema ni velike razlike među školama niti pritisaka da se odlazi u bolji kraj ili u bolju školu.

Međutim, i u društvima koja se razlikuju od finskog verujem da jedan princip uvek važi. Kvalitetni, poštovani i dobro plaćeni profesori će uvek biti temelj kvalitetnog obrazovnog sistema. Nema tržišta ili tržišnog pritiska koje može od poniženog i loše plaćenog profesora, koji stalno strepi od rezultata testiranja, napraviti entuzijastu i posvećenika. Na tržišnom principu se može napraviti par dobrih škola, ali se ne može napraviti dobar školski sistem. Kao i uvek do sada, intelektualni trendovi koji promovišu tržište i njegove zakone, prečesto zaboravljaju da provere šta im govore empirijski podaci i iskustvo.

Napomena:

(1) PISA (The Programme for International Student Assessment) je program koji je razvila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Cilj programa je da vrednuje obrazovne sisteme kroz testiranje đaka starosti od 15 godina. Preko 70 država do sada je učestvovalo u programu PISA. Testiranja su počela 2000. godine i vrše se svake tri godine. Poslednje testiranje je rađeno 2012. i rezultati će biti objavljeni 03. decembra 2013.

Blog Nebojše Katića

Top