Форум београдских гимназија

Правци развоја образовања и васпитања морају да буду резултат друштвеног консензуса зато што образовање не би смело више да буде дневнополитичка тема и да трпи радикалне заокрете у политичким променама Чланови Националног просветног савета до краја јуна треба да усвоје документ „Правци развоја и унапређивања квалитета образовања и васпитања“ који ће бити основа за израду Стратегије образовања. Оба документа имају статус прворазредног националног значаја јер би требало да трасирају дугорочну политику развоја ове делатности у Србији, њене стратешке циљеве и приоритетете. Дефинисано је, такође, да стратегија развоја образовања у држави постане један од кључних чинилаца укупног развоја Србије и да буде повезана с другим стратешким државним документима.

До сада је урађен и усвојен Општи оквир за Правце који је послат на адресу Одбора за просвету Скупштине Србије и Министарства просвете, а радна група НПС на челу с професором Иваном Ивићем, (кога је, као експерта, ангажовао Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва и НПС) организовала је 11. маја у бившој Палати федерације први од три планирана радна састанка у проширеном саставу на коме се расправљало о кључним проблемима обухвата деце предшколским, основношколским и средњошколским образовањем. Наредног уторка тема је веза између доуниверзитетског и високог образовања, а 25. маја у фокусу ће бити концепција гимназијског образовања. Овим прелиминарним уводним дискусијама планирано је идентификовање најважнијих проблема пре утврђивања нацрта документа.
Поред чланова НПС, на ове разговоре позвани су представници ресорног министарства, Завода за унапређивање образовања и васпитања, Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, посланици, академици, професори универзитета и представници других званичних организација и институција у Србији.
- Ми смо свесни да Правци развоја морају да буду резултат друштвеног консензуса у највећој могућој мери зато што образовање не би смело више да буде дневнополитичка тема, да трпи радикалне заокрете у политичким променама код нас, већ би требало да имамо правац који сви прихватамо и да коначно почнемо стручно, систематски и врло озбиљно да се бавимо образовањем. Не кажем да тога није било и раније, али резултати које показује наше образовање нису сјајни. Треба да видимо шта не ваља и надам се да ћемо систематским приступом кренути напред – рекла је проф. Десанка Радуновић, председница НПС.
Она је појаснила да ће после усвајања овог документа НПС иницирати израду стратегије образовања коју ће радити с националним саветима за средње и високо образовање, Министарством просвете и другим надлежним министарствима, а онда следи израда акционог плана. Поред ових активности, у Националном просветном савету су почели да раде и на дефинисању посебних параметара, индикатора за мерење квалитета образовања.
Према објашњењу др Ивића, Правци развоја ће бити главни улаз за израду опште стратегије развоја образовања у Србији, која ће обухватити и оно што је ван надлежности НПС – стручно образовање, образовање одраслих и високо образовање, јер „ова тема мора да има општу стратегију развоја образовања и распон на који ће се односити је (вероватно) период 2010 – 2020. И, највероватније ће бити саставни део општег развојног плана Србије који није могуће направити ако се на најозбиљнији начин не узме у обзир образовање, које до сада није посматрано као развојни чинилац укупног развоја земље“.
- Сви проблеми образовања у Србији могу да се сажму у скраћеницу ОК – „О“ као обухват и „К“ као квалитет. Обухват у смислу да ли ђаци уопште улазе у систем, да ли имамо осипање и колико ученика заврши започети ниво образовања. Под „Квалитетом образовања“ подразумевамо шта се учи и да ли ученици ишта науче. Често се питам шта сви, од предшколског па до универзитетског нивоа, стварно науче, јер ми до сада нисмо „гледали“ излаз шта уче, него шта је ко формално завршио. Кроз Писа тестирање добили смо потврду да је половина наших ђака функционално неписмена. Формула јесте ОК, али обухват и квалитет у ствари није ОК – објаснио је др Ивић, уз опаску да је крајње време да се Србија замисли над тим „ако уопште мисли да се развије“.
Ивић сматра да су за успех потребна најмање два елемента – обједињен поглед, односно визија развоја и стрпљење да се у дужем периоду стање поправи.
- Кад овако погледамо обухват и квалитет, ту видим основу за консензус. Са свим партијама требало би да се окупимо око заједничких проблема и да нешто учинимо у распону од десет година, јер је образовање по својој природи таква делатност да планирање на кратке рокове ништа не даје. Једно је рок, а друго је интегрисани поглед на то. Радећи овај посао видео сам само раскораке – од формирања наставника и онога што је потребно школама. И све друго је у раскорацима, без јединственог и целовитог приступа, као и правих података образовању, јер још немамо обједињени информациони систем у образовању – оценио је проф. Ивић.
У разговору је, у неколико наврата, речено да је, поред обухвата и квалитета, и праведност веома важна димензија, коју такође треба узети у обзир.

Др Тинде Ковач Церовић, државна секретарка у МПС, најавила је Правилник против дискриминације, који припремају заједно Министарство просвете и Министарство за људска и мањинска права. Постављено је и питање зашто се, уместо обухвата образовањем и васпитањем, више не разговара о квалитету образовања, које је такође једно од главних генератора дискриминације, а модератор др Ивић је рекао да то није заборављена тема, али да заслужује посебну анализу планова, програма, рада наставника, постигнућа и да ће и то доћи на ред.
Чланови НПС у проширеном саставу сложили су се да је код предшколског васпитања присутан голем проблем недостатка предшколских установа, посебно у мање развијеним и сеоским подручјима, и да би, по анализама за миленијумске циљеве, требало удвостручити капацитетет предшколских установа. За нашу земљу карактеристичан је и мали обухват деце. У земљама ЕУ у овом тренутку 90,7 одсто четворогодишњака иде у обданиште, а у неким државама, попут Француске, на пример, обухват деце је 100 одсто. У односу на план Европе да до 2020. године 95 процената малишана буде у предшколској установи, ми веома лоше стојимо. Чак горе и од Турске и Македоније, док је у Хрватској обухват 65 одсто! Основно питање које се чуло у уторак у некадашњој Палати федерације је шта треба и шта можемо да учинити да се то стање поправи. Не само у овој области већ и на основношколском и средњошколском нивоу.
Према подацима Удружења родитеља, у предшколским установама најмање има деце којима је то најпотребније, из сиромашних породица с ниским образовним статусом, из неких националних мањина, као што су Роми, Власи или деца са сметњама у развоју, која би требало да спадају у приоритетне групе.
Марина Аризановић је оценила да би у скоро свим локалним самоуправама које брину о предшколским установама требало пробудити сензибилитет за потребе деце и родитеља, јер „у овом тренутку не постоји интерес да се помогне предшколским установама, да мрежа буде равномерна и постане доступна свима“.
По подацима до којих је дошао др Ивић, око 95 одсто деце полази у основну школу, а завршава је 95 одсто ђака – што значи да се десет одсто основаца током година „изгуби“, тако да имамо стални извор оних који немају ни основно образовање, које је по закону гарантовано још 1958. године.
- Кад томе додате податак да се око 76 одсто генерације упише у средњу школу и кад се сабере осипање из средње и основне школе, с пет одсто оних који никад нису ни пошли у први разред, испада да тек 55 одсто једне генерације заврши средњу школу. Треба видети шта је са 45 одсто деце, из којих средина потичу, кад најчешће напуштају школу и шта да учинимо да спречимо осипање, јер је то велики терет за једну земљу – рекао је др Ивић.
Један од начина да се смањи оспипање ђака је, по мишљењу Јадранке Димов, да се школе учине најпре доступним, а онда интересантним. Она сумња да су наше школе довољно подстицајне и занимљиве да задрже децу под својим кровом.
Проф. Десанка Радуновић има мало другачији став. Она каже да не разуме зашто деца од седам, осам или девет година морају да узимају приватне часове и пита „шта онда ради школа?“ Сматра да то доводи до великог раслојавања, јер родитељи из маргинализованих група не могу то да приуште деци, па она, обесхрабрена, дижу руке од школе. Она је убеђена да сиромашни напуштају школу јер се у неравноправној конкуренцији осећају беспомоћно, а не зато што је школа досадна. Држава, по њој, треба да обезбеди додатне садржаје и додатна средства за помоћ деци из маргинализованих слојева.
Проф. Радуновић је навела пример мађарских наставника, који од државе добијају додатну надокнаду за рад с ђацима који имају тешкоће у учењу. У Шведској наставници склапају месечни уговор с таквим ђацима, у коме је назначено шта за то време треба да науче.
- Тако се стимулише процес учења и ради на превенцији осипања, али ми смо далеко од тога. Ипак, имамо закон који има добра решења и кроз стратегију морамо да видимо каквим мерама треба да обезбедимо његову примену – рекао је др Ивић.
Тинде Ковач Церовић, државна секретарка у МПС, предочила је да је највећи број деце која напуштају школу из ромских насеља и да би требало користити домаћа и страна искуства да се смањи проценат осипања ромских ђака. При томе би морале да се уведу подстицајне мере, попут стипендирања ђака или менторство, које ће променити и однос родитеља и ђака према школи. Јер, од степена образовања зависи и могућност запошљавања и смањење социјалног раслојавања.
- За елементарно описмењавање потребна су три-четири разреда основне школе, то је један корак, следећи је завршетак основне школе, с којом не може да се запосли. Тек са средњом школом може да се нађе посао, што значи још осам година боравка у школи и трошак породице која је без прихода. И онда долазите до тога да породица то не може да издржи и каже, после трећег, четвртог разреда – ми више од тога не можемо. Искуства су показала да стипендирање и менторство деце из угрожених група на средњошколском нивоу повећавају задржавање у школи – објаснила је др Ковач Церовић.
То се видело у Македонији, где је тај механизам знатно увећао проценат завршавања основне и средње школе. – Родитељи су долазили на родитељске састанке, тражили од деце да остану у школи и да постижу што бољи успех, јер бољи успех значи и већу стипендију – казала је државна секретарка.
По неким мишљењима, главне полуге за „дроп аут“ су школски планови и програми, уџбеници, број часова – и о томе би, по некима, требало више бринути него о обукама наставника.
Бора Митровић сматра да је потребно истраживање о осипању ученика, да се идентификује да ли је проблем у школи, детету или наставнику, а Искра Максимовић верује да је мрежа средњих школа „алфа и омега“ свега – и извор дискриминације, недоступности, неправедности… јер је ученик, на пример у источној Србији, принуђен да бира профил који му је наметнут, а не онај који жели…
О. Николић
АНТРФИЛЕИ:
ЛИСТЕ ЧЕКАЊА И РАД У ТРИ СМЕНЕ
Како изгледа стање у предшколским установама на терену може да се види кроз примере у Сјеници и Ужицу. У Сјеници постоји много захтева за целодневни боравак, а број оних који су на чекању већи је од укупног броја деце која бораве у предшколској установи! Капацитет постојећег објекта је 113 деце, а свакодневно кроз установу прође око 400 малишана с децом предшколског припремног програма, где се рад одвија у три смене. Од оснивања се ништа није улагало у објекат…
У анализи Центра за стратешки развој ЗУОВ (који је у међувремену укинут) није било скоро ниједне предшколске установе која се није жалила да јој нешто недостаје – од кречења до играчака.
А како у неким срединама изгледа припремни предшколски програм, може се видети на примеру из Ужица. У једној групи окупљено је 57 деце и ту васпитач није васпитач, него чувар деце, да једни друге не гризу за уши – коментарисао је др Иван Ивић, указујући и на везу припремног програма са квалитетом рада. О каквом квалитету рада се може говорити у толикој групи?
ДЕМОГРАФИЈА И МРЕЖА ШКОЛА
На Савету су се чула и мишљења о демографским променама у Србији наредних деценија, које ће и те како одређивати мрежу школа и предшколских установа. Речено је, између осталог, да је сваке године у Србији за 30.000 становника мање. Вигор Мајић је, на пример, предочио да ће у наредној деценији процес гашења села бити убрзан и да ће се неминовно завршити смањењем броја сеоских насеља за три пута. Доћи ће до укрупњавања сеоских насеља, што ће, опет, значајно „утицати на планирање мреже разних сервиса, укључујући и образовне и предшколске установе“.
ТАЛЕНТИ
По речима Бодина Старчевића, Србија је по обухвату музичким образовањем (мањи од једног процента) на самом зачељу Европе, иако имамо много талентоване деце – док у неким европским земљама музичке школе похађа 25 одсто малишана, мада, по истраживањима, имају мање даровитих. – Код нас најдаровитији долазе с југа Србије, где нема ни основних музичких школа.