Форум београдских гимназија

Министарство просвете и Министри

1918-1941

Уредба (Уредба о уређењу Министарства просвете, Службени гласник Краљевине СХС, бр. 11, Београд, 6. септембра 1919.) коју је на предлог министра просвете (Павла Маринковића), а по саслушању Министарског савета, својим потписом 9. септембра 1919. Године прописао прстолонаследник Александар, представља први правни акт којим је утврђена организација и надлежност Министарства просвете у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

У њој је, најпре, речено да је Министарство просвете „део централне државне управе, коме припада врховна и надзорна управа над свом јавном и приватном наставом у Краљевству“ и да „под његовим надзором стоје и сва учена, книжевна и уметничка друштва; све просветне, културне и просветно-хумане установе и заводи; сви школски и просветни фондови“ (под условом да неки од ових нису под управом и надзором „другога којега Министарства“), а одмах затим (у чл. 2) да „за јавну наставу, државну и приватну постоје школе: народне, са установама за народно просвећивање и хуманим школама, стручне, средње и више школе“.

Њом је предвиђено да у Министарству просвете постоје три одељења: 1) Опште одељење, 2) Просветна одељења – за вишу наставу, за средњу наставу, за основну наставу и народно просвећивање и 3) Одељење за уметност.

У надлежност Општег одељења припадали су сви послови јавне и поверљиве преписке Министарства (регистратура, експедиција, архиви, општа статистика), библиотека, службено гласило и издања Министарства  просвете, Секретаријат Главног просветног савета; затим „све што се односи на уређење и личности културних установа“ и надзор над њима; уговори, правни спорови, управа школским и просветним фондовима, задужбине, школска и просветна имања и хартије од вредности, буџет, санитет и школска хигијена, школске зграде и друге просветне установе.

За обављање ових, очито, веома обимних послова, установљено је неколико посебних радних јединица – одсека: 1) за санитет и школску хигијену, 2) грађевине, 3) статистику, 4) рачуноводство, 5) библиотеку, и 6) снабдевање, а све послове предвиђено је да обавља особље у саставу: начелник (Одељења), 4 шефа одсека (за санитет и школску хигијену – лекар, за грађевине – архитектта, за статистику и снабдевање), правни референт, 3 секретара (од којих је један лични министров секретар), главни архивар и библиотекар.

А када је реч о Просветним одељењима, предвиђемо је да Одељење за вишу наставу треба да се стара о свим пословима који се тичу „уређења и личности виших школа“ и да ове послове поред начелника обавља један референт за вишу наставу и један секретар; Одељење за средњу наставу треба да се бави пословима у вези са организацијом и унапређењем средњих школа (да „прикупља податке и обавештава о новинама и развоју средњошколске наставе у културним земљама“, наставницима и књигама које се штампају за потреве средњох школа и да у њему, уз начелника, раде 6 инспектора за наставу („за главне групе сродних предмета“), 3 референта за средњу наставу („чији се број може увећавати само буџетски“) и 3 секретара; да је Одељење за основну наставу и народно просвећивање надлежно за све послове који се односе на учитељске и народне школе („јавне и приватне, мушке и женске“) и народно просвећивање, у коју је сврху установљен и посебан („нарочити“) одсек – Одсек за народно просвећивање. Уопште, задатак је овог Одељења да се стара о свему што је у интересу основних (народних) школа и народног просвећивања, „о издањима Министарства која се тичу стручних (учитељских) школа и народног просвећивања уопште и надзор над свима просветним издањима за ученике тих школа“, да прати и упознаје педагошке (наставне) новине, које се односе на рад народних и учитељских школа „у културним земљама“. Систематизацијом радних места предвиђено је да у овом Одељењу раде: начелник, обласни испектори („чији се борј одређује буџетом“), један референт за учитељске школе, 3 референта за основне школе, шеф Одсека за народно просвећивање и 4 инспектора.

У вези са овим треба рећи да је после неколико година, у складу са Законом о општој управи од 26. априла 1922. године, дошло до оређених организационих промена у Министарству просвете. Наиме, 24. јула 1924. године саопштена је одлука министра просвете (Светозара Прибићевића) да се надлежности просветних одељења укинутих покрајинских управа пренесу на обласна просветна одељења (при жупанијским управама), на чијем ће челу бити просветни инспектори Министарства просвете, и да се у оквиру ових установе две одсека: 1) за средњу и стручну наставу, и 2) за основну наставу, којима ће као шефови руководити инспектори средњих и стручних школа и инспектори основних школа.

У исто време Министарство просвете дало је званично обавештење о реорганизацији („подели установа“) у Одељењу за основну наставу и народно просвећивање у томе смислу, што је у њему предвиђено да постоји чак 13 одсека: 1) први персонални одсек, 2) други персоналсни одсек, 3) први наставни одсек, 4) други наставни одсек, 5) трећи наставни одсек, 6) одсек за спољно уређење школа, 7) одсек за грађанске школе, одсек за учитељске школе, 9) одсек за народно просвећивање, 10) економско-финансијски одсек, 11) статистички одсек, 12) правни одсек, и 13) архивски одсек.

Сваком од ових одсека тачно су прописани оквири деловања и задаци, у некома до детаља издиференцирани, да практично није постојала било каква могућност у погледу „мешања“ надлежности. Примера ради, док је Први персонални одсек био надлежан за постављења, премештаје, разрешења наставног особља, формирање школских срезова и уопште евиденцију о школама и наставницима, дотле је Други персонални одсек имао искључиви задатак да се стара о пензионисању, боловању, реактивирању, одликовању и евиденцији војних обвезника; или док је Први наставни одсек био надлежан да „одобрава употребу ђачких уџбеника и учила, по оцени и саслушању Главног просветног савета“, да се стара о ђачким и школским књижницама, организовању школских прослава, ученичких и наставничких екскурзија, стручном усавршавању учитеља и наставника, школском надзору, отварању (и затварању) виших народних школа, приватних основних школа и основних школа са несрпским наставним језиком, дотле је Други наставни одсек био задужен за израду наставних планова и програма и упутства за надзорнике, да прати рад просветних инспектора и школских надзорника, и да се стара о уређењу и штампању „Основне наставе“ (службеног органа Одељења за основну наставу и народно просвећивање), а Трећи наставни одсек имао искључиви задатак да организује све врсте продужних школа, да израђује наставне планове и програме за ове школе, поставља и разрешава наставнике и уопште да обавља све послове који се тичу ових школа, итд.

После овога што је речено, остаје да се верује да је обим послова у овом Одељењу био заиста такве ширине и толико комплексан да је било неопходно учинити такву унутрашњу поделу задужења, која ће обезбеђивати њихово успешно обављање.

Одељењу за уметност додељен је широк спектар различитих послова: од оних који се тичу уметности уопште, уметничких и уметничко-занатских школа, до оних који се односе на заштиту уметничких старина и ауторских права, подстицања уметничких манифестација и „свих слободних књижевних и уметничких радова“, упознавања новина у настави уметности у другим („културним“ земљама), старању и надзору над свим оним што се штампа за потребе наставе у уметничким школама, „као и над репродукцијама и експлоатацијом ликова владалачког дома, државног грба и државних уметника“. Персонални састав овог одељења предвиђао је да чине: начелник, 4 инспектора, 3 референта и 3 секретара.

Уредбом су, даље, прописани услови (стручна спрема) за поједина радна места у Министарству (начелнике, шефове одсека, инспекторе и референте). На пример, да за инспектора наставе у средњим школама може бити постављено лице „које има квалификације за директора пуне средње школе, а нарочито се истиче у стручној спреми и радом, било у школи, било у општој или школској књижевности“, за обласног инспектора у Одељењу за основну наставу – „сем референата тог одељења и лица са квалификацијама директора средњих школа, могу бити постављени и управитељи или професори стручних (тј. учитељских) школа, који су се нарочито истакли својим радом у школи и на стручној књижевности“, док за инспекторе у Одељењу за уметност – „лица са стручном спремом“, итд.

Посебним чланом Уредбе (чл. 20) утврђена је хијерархијска лествица (чиновнички ранг) свих запослених у Министарству (изузев министра) и то овим редом: 1) начелници, 2) инспектори у Министарству, 3) обласни инспектори, 4) референти и шефови одсека, 5) секретари, 6) главни архивар и библиотекар, и 7) писари, а у неколико следећих чланова Уредбе начин њиховог постављења, принадлежности и (што је посебно важно), надлежности начелника одељења.

Тако је начелник Општег одељења био овлашћен да „поставља и отпушта неуказно особље у Министарству и у свима установама које су под тим одељењем“, начелник Одељења за средњу наставу – да размешта, „врши распоред неуказних наставника према потребама појединих школа“, да одобрава предлоге распореда предмета за наставнике, распореде часова и испита, искључење ученика из свих школа (завода), екскурзије, незнатне „омање локалне измене у наставном плану и програму“, набавку, „откуп књига и листова за школске књижнице“, и сл. Уз све ово, његова је дужност „да спрема пројекте за уређење средње школе“ (што је, свакако, био његов најтежи и најдоговорнији задатак). Слична овлашћења дата су и начелнику Одељења за основну наставу и народно просвећивање – да премешта наставно особље из једне области у другу (док обласни инспектори врше „распоред у својој области“), одлучује о „локалним изменама наставе и програма народних школа“ и да је, такође, његова дужност „да спрема пројекте за преуређење народних, учитељских и других школа, које стоје под овим одељењем“.

Поред овога, начелници су имали право да особљу свога одељења одобравају одсуство од месец дана (обласни инспектори – школским надзорницима и учитељима народних школа своје области до 15 дана), али такође и право кажњавања и то начелници „сем другим мањим казнама и платом од месец дана“, обласни инспектори „сем другог, и платом од 15 дана“.

На крају, у одељку Уредбе под насловом Управа и надзор над школама и просветним установама, најпре је речено да „управу и надзор над свим школама и просветним и научним установама Министарство врши непосредно и преко својих органа“, и затим да је надзор средњих и народних школа сталан и да правила о надзору средњих школа прописује („по саслушању Главног просветног савета“) министар;да се надзор у средњим школама подједнако односи како на наставни рад, тако и на васпитање и да га обављају инспектори наставе (који истовремено „по нарочитом овлашћењу и упутству од Министарства … могу прегледати и административни рад по средњим и стручним школама“), док надзор када су у питању предмети вештина у средњим школама, врше инспектори Одељења за уметност; да надзор народних школа обављају обласни инспектори (распоређени по школским областима које се образују „према броју школа и према приликама појединих крајева“) и срески, привремени или стални, школски надзорници, који су морали имати одређене стручне квалификације. („За првивремене среске надзорнике могу бити постављени: а) кандидати који су свршили учитељску школу са учитељским испитом зрелости и Философски факултет Универзитета или какву вишу педагошку школу, којој Главни просветни савет призна еквиваленције факултета, б) учитељи основних школа који су свршили учитељску школу са учитељским испитом зрелост, имају најмање 10 година учитељске службе, а одликовали су се својим радом“, „за сталне среске надзорнике постављају се привремени надзорници који су провели бар 3 године у тој служби и положили практични надзорнички испит“, по програму („правилима“) који ће прописати Министарство просвете.)

Шта рећи о овој Уреби? Најкраће то, да је њом у целости исказана организација Министарства просвете и свих његових структурних делова (административно-управних јединица) којом се настојало да обухвати не само врло широко подручје школства (и народног просвећивања) већ и специфична подручја науке и уметности (културе).

Њеним доношењем створене су несумњиве правне препоставке за ефикасније функционисање укупног система просвете и образовања, науке и уметности, у смислу његовог централизовања, јер је званично прописано шта и ко, у разуђеној мрежи посебних и разноврсних задатака, треба да ради и ко је коме одговоран за свој рад. Укрезко, њом је успостављена чврста вертикална линија административних надлежности у свим назначеним подручјима рада, усмерена према ресорном врху, министру просвете, као најодговорнијем органу централне државне власти.

Иако у формулацијама великог броја одредаба и сувише уопштена и недоречена, она је својим концептом организације (уређења) Министарства просвете представљала као што је речено први правни акт којим је јасно одређек оквир његовог деловања, који се разумљиво у непосредно наилазећим годинама и упоредо са стицањем нових искустава садржином богатио и увећавао. А то је, само собом, подразумевало потребу његовог дограђивања и прилагођавања измењеним околностима, усаглашавања са евидентним променама у просветно-школској стварности новостворене државе, чији је практични исход био доношење (после безмало пуних десет година), нове Уредбе, тј. Уредбе о уређењу Министарства просвете од 26. јула 1929. године.

Чињеница је, међутим, да се не задуго показало да је Уредба од 9. септембра 1919. године могла бити сврсисходније урађена, о чему најбоље сведочи уверљиво аргументован текст Миливоја Симића, проф. ВПШ у Београду, под насловом Наставно одељење у Министарству просвете, објављен у Гласнику Професорског друштва (св. 4 и 5) 1924. године. (Миливоје Симић, Наставно одељење у Министарству просвете, Гласник Професорског друштва, Београд 1924, 193-198.)

Овај, у суштини критички, али и добронамерно интонирани текст писац је започео општом аподиктичком констатацијом да „раду на извођењу и унапређивању наставе није се у Министарству Просвете поклањала довољна пажња“, јер су „на штету овога главнога посла“ обављани многи други мање значајни („по неки чак и безначајни“) послови, а занемаривани и запостављани наставни послови; да је оно што је рађено (бар када је у питању средња настава) „обично било повремено, једнострано, а не систематско, и по једном утврђеном плану итд. и да је због тога нужно учинити одређене измене, извршити реорганизацију Министарства просвете и то не само у смислу да се „уколико се тиче наставе“ успостави најтешња веза између Одељења за средњу наставу, Одељења за основну наставу и Општег одељења, већ да се у Министарству просвете неизоставно отвори Наставно одељење, као засебно одељење које би се искључиво старало о настави у свим школама („које стоје под Министарством просвете“).

Наставно одељење би, по њему, уз непосредну сарадњу Главног просветног савета и стручних асоцијација наставника (Професорског друштва, Учитељског удружења, Удружења наставника грађанских школа, Географског, Историјског, Хемијског, Математичког друштва, Друштва за српски језик и књижевност, Друштва за живе језике, Друштва за разне врсте уметности и вештине) обављао веома широк дијапазон послова: 1) бринуло о „савременом извођењу наставе, према утврђеним наставним плановима и програмима“ и изради нових наставних планова и програма; упознавало организацију наставе, нова наставна средства и уопште „новине на пољу целокупне педагогије у другим („напреднијим“) државама, повремено упућивало „поједина лица у напредније земље ради проучавања тамошњих школа“, припремало предлоге за реформу школа; водило бригу о спреми наставничких кандидата и усавршавању наставника и наставе, јер (када је реч о наставницима средњих школа) „Универзитет даће научну спрему. Али се треба постарати и за методску спрему тако да наставници уђу у школу као мајстори свог посла“, у коју сврху би се организовали средњошколски семинари, наставници живих језика слали би се у иностранство ради усавршавања и за остале наставнике (посебно за наставнике природних наука) организовали би се „с времена на време феријални курсеви у местима где су Универзитети“ са циљем да се упознају „с новинама у науци и на пољу методике“, у договору са Професорским друштвом (приликом његових годишњих скупова) одржавала би се предавања „о новинама у науци и методици појединих предмета“; уопште, настојало би се да се израде методска упутства „за све предмете у појединим врстама школа“, практикуми за одређене наставне предмете, уџбеници, наставна („научна“) средства и што је, такође, веома важно, „потпуне методике појединих предмета односно група предмета“; иницирало и старало о одржавању стручних наставних скупова, „конференција школских старешина и стручних наставничких конференција, као и конференција министарских изасланика“, отварању школских (ђачких и наставничких) књижница и читаоница, уређивању „Просветног гласника“ (службеног органа Министарства просвете), изради законских пројеката и других нормативних аката за поједине врсте школе и историје „појединих школа од почетка до сада“; водило евиденцију о наставницима и наставним потребама, али и евиденцију наставника „који се одликују радом у школи, на науци, на народном просвећивању и уопште радом у културним друштвима“, итд.

Да би се сви ови послови успешно обављали, најважније је, по мишљењу писца, да у Наставном одељењу „буду лица од ауторитета, непристрасна, погодна и вољна да се посвете само овом послу, и која неће бити смењивана са променама министра“, а поред тога и да се растерете других текућих (административних и рачуноводствених) послова (који би се препустили надлежностима Општег одељења) и да се, у сваком случају, никако не би смела занемарити брига о школским зградама („које би одговарале модерним захтевима и педагошким и хигијенским“), због чега би „или у самом Министарству просвете требало да постоји грађевински одсек или у Министарству грађевина засебан одсек који би водио бригу о школским зградама: израђивао планове за нове школске зграде, имајући на расположењу сву потребну литературу и пратећи новине на том пољу“, старао се о одржавању свих школских зграда и о томе водио евиденцију.

Природа послова, којима треба да се бави Наставно одељење управо је таква да, по мишљењу писца, морају чинити део опште просветне политике Министарства просвете. Стога је неопходно „да Министарство просвете мора имати утврђену просветну политику“ (јер такву политику Министарство просвете заиста није имало), наводећи при том велики број актуелних питања, која би по њему морала да буду у фокусу истрајног политичког деловања Министарства просвете. А та питања су у његовој формулацији следећа:

-          „Просветно законодавство мора бити једно за целу Краљевину.

-          Једнаки наставни планови и програми у свим школама истог рода и врсте.

-          Потпуно и рационално снабдевање школа училима, библиотекама и свима наставним средствима.

-          Уједначавање испита у школама у целој Краљевини.

-          Извођење наставе и просвете у духу народног јединства.

-          Просветне реформе у свим школама где су оне потребне.

-          Отварање што више нових народних школа.

-          Средње школе које су у последње време отваране иако није било ни спремних наставника, ни наставних средстава, ни школских зграда свести, али ово свођење мора се извршити само уз замену другим школама (вишом основном школом, грађанском школом, стручном школом).

-          Прекинути са пренатрпевањем школа и разреда ученицима.

-          Првенствено решити питање професионалних школа. Каквих све професионалних школа треба имати? Које од данашњих задржати и евентуално реформисати? Које нове отворити, у којим местима и којим редом? Отварање професионалних школа уз припомоћ самоуправних тела и општина. Јаче помагање вечерњих и празничних курсева. Постарати се за наставнике тих школа. Која ће се министарства старати о појединим врстама професионалних школа?

-          Питање приватних школа.

-          Спремање ваљаних наставника за све врсте школа и материјлно награђивање тако да се могу посветити само свом послу.

-          Надзор школа стручан, инструктиван и потпуно објективан.

-          Обраћање нарочите пажње крајевима заосталим у погледу школа. Просвећивање народних маса народа; смањивање броја аналфабета с тежњом да се сведу на најмању меру, па да их не буде.

-          Вођење статистике наставника и наставница свих школа, дипломираних студената и студенткиња по појединим одсецима на свим нашим универзитетима, а тако исто и уписаних студената и студенткиња и ученика и ученица свих осталих школа.

-          Мере за добијање наставника поједини струка за које их нема довољно.

-          Снабдевање свих врста школа потребама у довољној мери.

-          Подизање школских зграда најбржим темпом, пазећи поглавито на школске потребе и хигијенске захтеве.“

***

Тешко је, разуме се, било шта одређеније рећи о томе, да ли је, можда и у којој мери текст (о коме је било речи) имао непосредног практичног ефекта, али је сасвим извесно да је целином своје разноврсне садржине и изразитом чињеничком уебдљивошћу (којом је идентификовао мноштво актуелних проблема) могао бити врло подстицајан за размишљање оних, који су званично били задужени и обавезни да пројектују стратешке путеве (тренутно стварно непостојеће) просветне политике, која би била у складу са општепросветном, а самим тим и у општедржавном интересу.