Home >> Друштво,Образовање >> Култура поклањања оцена

 

Monday, August 12, 2013

Već duže vreme nastavnici u osnovnim školama nerealno ocenjuju đake. Problem je s vremenom poprimio ozbiljne razmere i „prelio se“ na srednju školu i fakultete. Praksa se na kraju pretvorila u kulturu poklanjanja ocena, što je dovelo do inflacije „vukovaca“. (Prema nekim podacima danas ih ima do deset puta više nego pre 30 godina. Vidi TV prilog ovde.)

 

Razlozi nastanka ove kulture su trojaki. S jedne strane, za njen nastanak su odgovorni roditelji koji su, kada je devedesetih godina otpočela tranzicija, iskoristili normativni vakuum stvoren raspadom starih institucija i počeli da vrše pritisak na nastavnike da poklanjaju ocene. Sa druge strane, praksu potpomaže ministarstvo prosvete koje kritikuje škole kada vidi da prosečna ocena u školama pada, tumačeći to često kao popuštanje u radu. Da bi izbegli dvostruki pritisak, nastavnici su odgovorili poklanjanjem ocena. (Postoji i treći, institucionalni razlog. O njemu više u narednom blogu.)

 

Uskoro je poklanjanje ocena postalo stvar samoispunjavajućeg proročanstva (self-fulfilling prophecy). Kada nastavnik očekuje da će svi drugi nastavnici dati visoku ocenu, onda i on sam daje visoku ocenu. (Tomas Šeling zapravo ovu pojavu zove self-displacing prophecy, jer se prosek pomera sve više i više.) Vremenom se prijemni ispit za srednje škole (danas završni ispit, mala matura), uveden početkom 1990-ih, pretvorio u delimično efikasno sredstvo kojim se dolazi do vernije informacije o znanju učenika i koje pomaže da se razdvoje izvrsni učenici (pravi vukovci) od prosečnih (lažnih vukovaca).

 

Ipak, test male mature rešava problem samo delimično, jer ocene iz osnovne škole čine 60% neophodnog rezultata za upis u srednju školu. Dakle, još uvek vam se isplati da dobijete poklonjenu, a ne realnu ocenu. Može li institucija male mature, pored korekcije vrednosti učenika, da se iskoristi za realnije ocenjivanje tokom osnovne škole, to jest za suzbijanje kulture poklanjanja ocena? Postoje tri načina da se to učini.

 

(1) Prvi je da se svaki nastavnik redovno kontroliše. U tom slučaju mala matura više ne bi bila potrebna. Ali to je jako skupo. Praktično vam je potrebno skoro isto onoliko kontrolora koliko ima nastavnika. Umesto toga, potrebna je mera koja je slična meri prelaska sa zimskog na letnje računanje vremena. Zamislite da računanje vremena ostane kakvo je bilo (bez pomeranja sata), ali nam vlada naredi da sve moramo da radimo sat ranije. Svi bismo morali da ustanemo sat ranije, operemo zube sat ranije, dođemo na posao sat ranije, dovedemo decu iz vrtića sat ranije itd. Neki bi uspevali da se prilagode, neki ne, i nastao bi opšti haos. Slično bi bilo i sa pojedinačnom kontrolom nastavnika. Neki nastavnici bi uspevali da ocenjuju realnije, neki ne bi, što bi celu stvar učinilo još gorom. Umesto toga, dovoljno je da svi u istom trenutku vratimo časovnike za sat unazad, i problem je rešen. Niko nema potrebe da se pojedinačno zamara tempirajući vreme, a cilj je postignut.

 

Ovakvo rešenje treba da se nađe za iskorenjivanje prakse poklanjanja ocena. Predlažem ovde dva takva rešenja.

 

(2) Smanjiti ili potpuno ukinuti ponder za ocene iz osnovne škole kao kriterijum upisa u srednje škole. Sada je uspeh iz osnovne škole ponderisan na 60%. To znači da vaša prosečna ocena iz osnovne škole nosi 60% ukupnog rezultata koji treba da postignete da biste se upisali u srednju školu. Druga polovina stiče se na osnovu rezultata prijemnog ispita. Kada bi se udeo rezultata iz osnovne škole smanjio na, recimo 25%, poklonjena ocena bi imala više nego duplo manji uticaj na konačni rezultat koji se vrednuje za upis. (Nešto slično je uradila Matematička gimnazija u Beogradu.)

 

Radikalnija verzija ovog rešenja bi bila da se ocene iz osnovne škole potpuno ukinu kao kriterijum za upis u srednju školu. Kada bi ponder za ocene iz osnovne škole iznosio 0%, a mala matura 100%, nastavnici bi s vremenom prestali da poklanjaju ocene, i usredsredili bi se na nastavu i pripremu dece za malu maturu. Roditelji vukovaca za koje se na kraju ispostavi da nisu vukovci (loše urade test) smatraće da su školski nastavnici poklanjanjem ocena detetu napravili medveđu uslugu. Uskoro će takve škole početi da se izbegavaju, ili će roditelji početi da vrše pritisak da nastavnici realnije ocenjuju đake i naglasak stave na pripremu za malu maturu.

 

Ja lično preferiram sledeće rešenje.

 

(3) Ocene iz osnovne škole mogu da se zadrže kao kriterijum za upis u srednju školu (sa ponderom od 0,6), ali je neophodno ustanoviti koliko one odgovaraju znanju pokazanom na maloj maturi. Po ovom rešenju, svakom učeniku (odeljenju; školi) računa se prosečna ocena, kao i sada. Potom se ta prosečna ocena uporedi sa ocenom na maloj maturi. Ako prosek učenika (odeljenja; škole) sa testa ne odudara više od 10% od proseka učenika (odeljenja; škole) iz osnovne škole, zaposleni u dotičnoj školi dobijaju vanredno povećanje plate za 5%. I tako svake godine. (Moguće je smisliti i drugu vrstu nagrade ako ovakvo povećanje predstavlja teret za budžet.)

 

Kako bi rešenje (3) promenilo ponašanje osnovnoškolskih nastavnika? Sada bi svi nastavnici bili zainteresovani da realno ocenjuju đake, jer je svako podudaranje važno. Drugim rečima, nastavnik bi bio zainteresovan da učenik koji zna za dvojku zaista dobije dvojku, jer će tu ocenu verovatno dobiti i na maloj maturi. Ako se to desi, nastavnik dobija nagradu. Ako prosečna ocena iz osnovne škole odudara za više od 10% od ocene na maloj maturi, nema nagrade.

 

Ova mera može da suzbije poklanjanje ocena jer ga poskupljuje i čini manje atraktivnim. Ceo problem je u tome što poklanjanje ocena sada ništa ne košta. Uvođenjem ovog pravila ono bi nosilo veći oportunitetni trošak, što bi nastavnike podstaklo da realnije ocenjuju.

 

U narednom blogu više o institucijama koje podstiču kulturu poklanjanja ocena.

7Comments

  1. Maja каже:

    Ja bih se nadovezala na vec sve napisano-u varijanti da se nastavnicima poveca plata nema varijante da se nekima onda i smanji, a i kako da znamo kojim nastavnicima, mozda je to bas onaj sto predaje fizicko, ili muzicko, a znanje i umece, pa i iz likovnog se ne proveravaju na maturi, pa kako da resimo to pitanje, ili vise njih koja se sada otvaraju. Dalje, na maturi je najveci naglasak na srpskom jeyiku i matematici, a sta cemo sa ostalim predmetima koji ce se naci u maturi, koji imaju mozda jedno ili dva pitanja na celom testu, mozda ga potrefis, mozda ne, i to nije uvek objetivna slika znanja ucenika. Mislim da je problem prosvete, mature, poklanjanja i vukovaca mnoogo dubli i siri, da ne kazem veci, ili slozeniji od samo te sitnice koja je matura, i koje su ocene. Suvise plitko idemo kada pokusavamo da ga resimo tim nekim packama…Potrebno je nesto vise, vece, korenitije za neki vecu promenu. Ako hocemo male korake, onda neka to bude ili smanjenje broja predmeta, ili sazimanje gradiva..ili..uvodjenje izbornih predmeta jezika, da ne moraju svi da uce sve, to se vidi u ranom uzrastu, ko je cemu skloniji, i kome bi bilo korisnije da uci tehnicke predmete od neceg umetnickog, pa da se predmeti prilagode. Kao sto onaj stripic kaze svim zivotinjama, ajde sad da vidimo ko ce najvise da se popne na drvo, a tu ima i riba..Jeste da smo ljudi svi jedan rod, ljudski, ali mislim da je mucenje terati sve na isto…Mozda sam odlutala od teme…Da ne pricam o norveskom modelu, gde je kriterijum za odabir nastavnika mnoooooooooogo stroziji nego kod nas, i gde su raredi mali, a deca angazovanija da sami istrazuju…Mi sami prosto kao da unapred osudjujemo decu na muvanje, varanje i snalazenje sistemom koji je ovako postavljen. Kriv je sistem, a za to su, opet krivi ljudi. Roditelji od malena uce decu da im ne treba ovo ili ono, i kazu, ma..A, ne bi tako govorili kad bi profesori imali neki kredibilitet i ugled. Zasto ga nemaju? Ili, ne podjednako, zasto negde visoko cene nastavnike? Ne mislim da su resenje packe, resenje je u dubljim promenama na svim nivoima. Odakle poceti?

  2. Tиосав каже:

    Речи моје колегинице :“Намерно су лоше урадили контролни да би га ја поништила ! Ееее, никада они не могу да ураде толико лоше колико ја могу да спустим критеријум“

  3. Решење које сте предложили је интелигентно. Оно би мотивисало наставнике да дају правичније оцене али не би имало утицаја на бољи квалитет наставе. На пример, мене као наставника би мотивисало само то како ђаку да дам што тачнију а не што бољу оцену. То би с друге стране имало , можда , и контраефекат да наставници ђацима дају слабије оцене мислећи да их реалније оцењују. Према томе допунио бих Ваш предлог са једним правилником који би утврдио јасне критеријуме и мерила за оцењивање у основној школи да се не би јавио тај контраефекат.
    И,наравно, увек остаје проблем новца? Да ли министарство има пара за то?Требало би да има али…

  4. Драган каже:

    И мени се чини да би упоређивање просечне оцене са теста и закључене оцене могло да исправи неке постојеће аномалије. Међутим, аутор чланка помиње 5% награде, а с обзиром да то тренутно износи око 2500 динара намеће се питање: због чега би се неко „цимао” за тако мале паре? По мом мишљењу та разлика не би требала да буде мања од 1/4 просечне плате у просвети. Није ми јасна та прича о оптерећењу буџета. За „националне брендове”, фудбалске клубове, могу да се издвоје десетине милиона динара да би наставили са узалудним лоптањем а за образовање будућих интелектуалаца свака пара представља велики трошак.
    Процентуални удео пријемног испита током уписа треба пажљиво одмерити. Није добро да један дан у животу младог човека у великој мери одреди његов животни пут! Мислим да је боље да се тестирање обавља на крају сваке школске године чиме би се у ходу исправиле грешке током оцењивања. Ја сам о томе написао један чланак па кога занима може да прочита: http://www.profesorristic.org/2013/06/Opsta-matura.html

  5. Jovana каже:

    Ova tema je zanemarena, a licno smatram da je poklanjanje ocena jedan od gorucih problema u prosveti. Pritisak roditelja nije jedini faktor, sami prosvetni radnici cesto menjaju ocene pod pritiskom samih ucenika, tako da ona deca koja su najupornija imaju i bolje ocene. Time prosvetari sami ruse svoj integritet i ostavljaju losu sliku u javnosti sto je manji problem, ali i kod ucenika koji su pravilno nauceni da prihvataju svoje ocene, sto je mnogo veci problem, jer treba da negujemo i isticemo upravo takvu decu i takvo ponasanje kao pozitivan model.
    Ali, da placamo profesore da budu realni i rade svoj posao ispravno?! : ) Kako cemo „potplatiti“ one koji dezuraju na ispitu male mature da prestanu da sapucu deci odgovore ili da ih pustaju da prepisuju misleci da su time veliki ljudi, a ustvari su nekom drugom djaku mozda oduzeli mogucnost da upise zeljenu skolu iako realno ima vise znanja od doticnog prepisivaca. A niko ne govori o tome da je to diskriminacija i da bi trebalo da bude kaznjivo.
    Ocekujemo postovanje i ljuti smo sto ga ne dobijamo, ali ne preispitujemo svoje postupke ruseci sami svoj ugled u drustvu. Nije ipak sve u novcu, nesto je i u svesti.

  6. гром каже:

    И поштење има цену! Додупе и није нека: само 5 одсто. Чини ми се да се непоштење боље плаћа, па…?

Top