Предлаже се и увођење Закона о Заводу за уџбенике
Откако је тржиште уџбеника отворено за приватне издаваче, променило се осам министара просвете. Актуелни, Младен Шарчевић, први је у том низу који се, већ на почетку мандата, састао са представницима најзначајнијих „играча” образовног издаваштва. А они су пред новог министра излили бујицу замерки на рачун Закона о уџбеницима. Шарчевић их је испратио с „домаћим задатком” – да приреде и доставе детаљну анализу мањкавости тог прописа чија је ревизија по свему судећи неопходна.
Милорад Марјановић, директор издавачког сектора Завода за уџбенике, сагласност у вези са тим питањем истиче као главни закључак првог састанка са министром.
– Кључно је да тај закон није допринео снижавању цене књига, а о квалитету ћемо тек да разговарамо. Зато овај пропис мора да се мења, у томе се слажемо са приватним издавачима. Предложио сам да се у том контексту размисли и о нечему што би се звало Закон о Заводу за уџбенике. Детаљан и званичан предлог изнећемо кад министар буде организовао посебан састанак на ту тему – најављује Марјановић.
– Непостојање правилника о начину прилагођавања књига и наставних материјала ђацима са сметњама у развоју, истакнут је као један од најважнијих проблема – каже Гордана Кнежевић Орлић, директорка издавачке куће „Клет”.
– Иако закон налаже, тај правилник није урађен. Не зна се процедура – како, коме и када деца, родитељи, наставници, школе шаљу захтев за прилагођавање уџбеника, а да се само један преради на Брајево писмо, потребно је најмање шест месеци. Захтеви нам стижу и до сада смо их примили 60. Требало је да их добијемо најкасније у марту да бисмо припремили књиге пре првог септембра – илуструје Кнежевић Орлић.
Министру је предочено и да је део новца предвиђен за бесплатне уџбенике, које од ове школске године добијају искључиво деца из породица које примају социјалну помоћ, издвојен за израду 900 недостајућих приручника за средње школе. А њих и даље нема нити ће скоро бити доступни ученицима.
– Ко је одлучивао о томе треба да сноси одговорност, као и за све мањкавости усвојених а неприменљивих прописа о уџбеницима. Досадашње просветне власти приморавале су све издаваче да на пречац избаце радни део из уџбеника, смање број страна, укину радне свеске. У другим земљама, рецимо Финској, Аустрији, Немачкој, све новости у наставном плану и програму, па и уџбеничком издаваштву, најављује се најмање три године унапред. Надамо се да ће Шарчевићев будући тим бити мудрији од претходника. Поверење нам улива то што око себе окупља људе са много искуства са кредом у руци, у учионици – каже Кнежевић Орлић.
За Љиљану Маринковић, директорку „Креативног центра”, охрабрујућ је наговештај да ће се први човек просвете убудуће са издавачима консултовати о најважнијим питањима уџбеничке политике.
– Битне одлуке морају се доносити заједнички, у партнерству институција државе и приватног сектора. Навели смо бројне проблеме, поготово мањкавости закона, за које је министар, чини ми се већ знао – каже Љиљана Маринковић.
Како истиче, издавачкој кући на чијем је челу посебно је стало да питања уџбеничке политике буду у функцији сагледавања слике о образовању, да се зна простор уџбеника у систему и шта систем жели да се школским књигама постигне.
– Уџбеник може бити јефтин, скуп, модеран, традиционалан, да активира децу или их учини пасивном, да даје слободу наставнику или да га ограничава. Израда уџбеника је дугорочан посао, прилично спор и гломазан, не трпи турбуленције на сваких шест месеци. А према закону дато нам је два месеца да ускладимо уџбенике у случају другачијег наставног плана. То време једва је довољно да се обави лектура и коректура. Нелогично је и да имамо само месец дана у години да предамо уџбенике оцењивачима, кад те комисије раде читаве године. Није уџбеник пресудан за реформу образовања али јесте њен део и зашто да га не направимо најбољим могућим у датим условима – закључује Маринковићева.
Апел да се сузбије нелегална препродаја књига
Издавачи апелују да се сузбије нелегална препродаја уџбеника. Немају ништа против да постоје антикварне књижаре, у којима би продавци били регуларно запослени, где би се знало шта је откупљено, а шта продато, половне књиге би биле јефтиније али би се плаћао порез држави. Према анализама издавача, само 30 одсто ђачке популације купује нове књиге а 70 одсто фотокопира или купује половне, и то нелегално. Да се од сваке препродате половне ђачке књиге у касу државе на основу фискалног рачуна стави по динар, профитирала би милионе.
(„Политика“)
