Home >> Образовање >> Ивић: Концентрација моћи у рукама политичке власти
Ивић: Концентрација моћи у рукама политичке власти

Један од аутора Стратегије развоја образовања о новим законима

Централизација моћи одлучивања, снажна концентрација моћи у рукама министра, понекада маскирана у формулацији да одлуке доноси Влада, и министар који се појављује као нека врста менаџера образовног система у целини, неке су од кључних намера предлагача образовних закона, о којима би наредних дана требало да расправља Скупштина Србије.

То за Данас каже професор Иван Ивић, један од аутора Стратегије развоја образовања Србије, који упозорава да ће концентрација моћи одлучивања у рукама политичке власти за последицу имати политизацију образовања.

Анализирајући предлоге закона о основама система образовања и васпитања и о високом образовању, као и друге потезе које намерава да предузме Министарство просвете, Ивић указује да нигде није истакнута концепција реформе, шта она подразумева и који су њени циљеви већ се наводе само појединачне мере. Саговорник Данаса каже да је предлагач, пре свега, био заинтересован за питања управљања, руковођења и контроле образовања јер се највећи део новина односи управо на те проблеме.

– Све значајне надлежности пренете на институцију министра (у отвореном или прикривеном виду) а да уопште не постоје основе за веровање да је он компетентан за те надлежности. Таква расподела надлежности у области образовања је у раскораку са савременим схватањима децентрализације и деконцентрације моћи одлучивања које се заснивају на принципу компетентности. Оваква опседнутост предлагача свих нових мера проблемима контроле образовања као неизбежну последицу има запостављање других кључних проблема, а пре свега квалитета образовања. Систем контроле образовања на свим нивоима, битно умањена аутономија образовних институција и наставника, као и велика зависност школа и наставника од директора, као неизбежну последицу ће имати још већу пасивизацију и апатију школа и наставника и још израженији пад квалитета и процеса образовања и његових исхода – истиче Ивић.

Он указује да све предложене мере игноришу или су у супротности са постојећим стратешким документима и акционим плановима за њихово спровођење и поред чињенице да су ти документи важећи и да их је усвојила влада политичке опције која је и сада на власти.

– Прва изузетно важна ставка у свим новим мерама је разарање постојећих образовних институција. То се пре свега односи на националне савете (Национални просветни савет, Национални савет за високо образовање, Национални савет за средње образовање и образовање одраслих). Те институције су развлашћене, јер их не бира Скупштина Србије чиме се умањује њихова аутономија, оне постају само саветодавна тела министра просвете, који може да их мења по свом нахођењу и чије савете може да одбаци без икаквог образложења. Те институције губе сваки смисао, а њихове надлежности за које су биле стручне се преноси на политичке инстанце – сматра Ивић.

Он указује и да ће далекосежне негативне последице имати решења да директоре школа именује и смењује министар, као и да њихов мандат нема ограничења.

– То на веома јасан начин одређује понашање директора који ће чинити све да министар буде задовољан њиховим понашањем. Такав директор ће у потпуности игнорисати став школског колектива и наставника, а наставници ће морати развити велику послушност јер директор доноси одлуке о запошљавању и отпуштању. На тај начин се подстиче пасивност наставника и битно ограничава аутономија наставника, њихова професионална одговорност и стваралаштво – каже Ивић.

Он додаје да у предлозима нема ниједне иновације, нити подстицаја школа и наставника да их уводе, чак ни у виду експерименталних школа, програма, нових метода рада, организације школе… Пропуштена је прилика да се систем финансирања искористи као најмоћнији инструмент подстицања квалитета образовања. Не постоји ниједна озбиљна мера за унапређивање иницијалног образовања наставника, смисленог система стручног усавршавања, напредовања и бољег награђивања наставника који раде на креативан и иновативан начин.

– Развојни план школе као изузетан инструмент за активирање школа, за изградњу специфичног профила и етоса сваке школе и за развој праве аутономије није подржан никаквим озбиљним подстицајима и остаје пука декларација. За снажење стручно-педагошког надзора који и сада постоји само на папиру нису превиђене никакве стварне мере, а васпитна функција школе је и даље пука декларација – сматра Ивић.

Уплитање политике у акредитацију

– У Предлогу закона о високом образовању Влада формира Национално тело за акредитацију и проверу квалитета. Тим телом управља управни одбор који именује Влада. Оваква решења су у дубоком раскораку са стандардима ЕУ за обезбеђивање квалитета високог образовања који траже да се омогући независност тих тела од владе и политичких чинилаца. Предложена решења суштински ограничавају аутономија тих кључних тела, а тиме и аутономију универзитета и отварају широке могућности за уплитање политичких чинилаца у процес акредитације – каже Иван Ивић.

(Данас)

One Comment

  1. vesna каже:

    Profesor je u pravu ali situacija u obrazovanju se kontinuirano pogoršava a profesor je prisutan kao akter već više od 20 godina. Veliki doprinos kreiranju atmosfere straha u školama dali su upravo školski psiholozi.O pedagozima da ne govorimo Ovo o čemu profesor govori ne počinje sa Šarčevićem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Top