Форум београдских гимназија

Гимназија Вељко Петровић, данас је најстарија средња школа у Сомбору, смештена је у средишту града, уз Трг Светог Тројства, на углу улица Доситеја Обрадовића и Лазе Костића. На том месту од давнина постоји школа..

Зграда је од жуте опеке (свилене цигле), основа је у облику неправилног слова Е, има приземље и два спрата. Архитекте је био Ласло Децер (Dőtzer László), стил је варијанта романтизма, разноврсно се види у разлици спратова. Зграда је завршена 1886. године, као и фискултурна сала, други спрат је дозидан 1938. године.

Гимназија је имала разна имена: A zombori állami főgymnasium ( Виша државна гимназија у Сомбору ), a zombori m.-kir.állami főgymnazium (Maђарско краљевска виша државна гимназија у Сомбору), A zombori m.-kir.állami gymnazium ( Maђарско краљевака државна гимназија у Сомбору ), Државна гимназија у Сомбору, Државна реална гимназија у Сомбору, Потпуна мешовита гимназија у Сомбору, Виша мешовита гимназија у Сомбору, Гимназија у Сомбору и Гимназија Вељко Петровић у Сомбору.

Сомборци су гимназију желели још од краја 18. века, а добили су је тек у Аустро-Угарској. Та држава је, као велесила, у време склaпања нагодбе, имала око 600 000 квадратних километара и око 35 милиона становника, од чега је на мађарски део отпадало око половине територије и становника. Уочи Првог светског рата у Угарској је било 245 гимназија..

Претходнице гимназије у Сомбору су, на неки начин Нижа реална школа од три разреда, одобрено средином 6. деценије, и четвороразредна Нижа гимназија, која је радила од 1869. до 1871. године. Градоначелник Сомбора Петар Вукићевић (1828-1905), један од најиницијативнијих руководилаца Сомбора, има највеће заслуге за отварање гимназије. Током разматрања буџета за 1872. годину, у Будимпешти се говорило о отварању гимназије у пределу који је углавном Србима насељен. Параграф 17, члана 44. Закона о националностима из 1868. године одређивао је оснивање образовних установа на матерњем језику у пределима где су насељене велике масе националности. Сомбор се није помињао као место гимназије, али је градоначелник Вукићевић покренуо, почетком 1872. године, слањем молбе влади у Будимпешти ради добијања гимназије. У молби је стајало да други градови у Бачко-борошкој жупанији већ имају гимназију. Сомборци су даље сматрали да имају предност и због тога што од 24 000 становника Сомбора 20 000 говори српски, а у околини овим језиком говорило је 60 000.

Мађарском владом је тад преседавао Деаков присталица грофа Мењхерт Лоњаи (Lónyay Menyhért, 1822-1884 ), министар вере и просвете био је Агоштон Трефорт (Trefort Ágoston 1817-1888), академик мађарске академије наука, после Јожефа Етвека, највећи реформатор мађарског школског система. У септембру министар Трфорт је обавестио градске власти да им се удовољава жељи, али су им одређене и неке обавезе.

Званично школа је отворена 15. октобра 1872. године, а са радом је почела 11. новембра 1872. године. Пошто се настава изводила на српском и мађарском језику, тешко је било наћи наставнике и због тога ниједан постављени наставник није се спремао за тај позив. Први директор био је Јожеф Кочмар (Крчмар), први наставници били су И штван Балинт, Деже Јесенски, Милан Костић, Јене Ковачевић, Јожеф Подхратци и Александар Деметровић. Школа је почела са четири нижа разреда и са 86 ученика, а 1876-1877. школске године настава је искључиво на мађарском језику, док је српски језик био наставни предмет за ученике којима је матерњи. Каснијим мењањем државе мењао се и наставни језик.

Рад гимназије није се прекидао ни у првом светском рату, иако је у зграду гимназије смештена болница.

Стварањем Краљевине СХС Сомборци траже у београду, и добијају почетком 1919., Државну гимназију на српско-хрватском језику. У гимназијској згради наставља да ради мађарска гимназија. Пошто је остало само мало ђака Министарство просвете је одлучило, 1923. године, да укине мађарску гимназију. Рат је учинио да је гимназија радила у тешким условима, материјалним и кадровским. Заснивањем Заједнице дома и школе 1931. године поправило се стање, а уочи Другог светског рата дограђен је други спрат.

Успостављањем мађарске власти априла 1941. године Гимназија је наставила рад, али на другом језику и са другим наставним планом и програмом. Гимназијалци су, као и у Првом светском рату учесници рата. За ослобођење Југославије живот је дало 47 гимназијалаца.

Нова власт је јануара 1945. год. обновила рад Гимназије и настава је почела најпре за редовне ученике првог и другог разреда и за тзв. течајце, тј. Гимназијалце чије је школовање прекинуо рат. за остале је настава почела марта 1945. године, ван зграде, у којој је остала војна болница до лета 1945. год. Када су се вратили у стару зграду, као и после Првог светског рата недостајали су и професори и опрема. Прве године настава је била по скраћеном програму до краја августа, док је нова школска година почела већ септембра и професори и ђаци нису имали одмора. Школске 1944-5. год. било је највише ученика 1185 у 33 одељења. Следеће године се прешло на нови наставни план и програм, омогућено је школовање на мађарском језику и дошло је до стварања две гимназије: Потпуне мешовите са српским наставним језиком и Непотпуне са мађарским наставним језиком, која је од 1953. год. била Потпуна и радила је до 1956. године. Од 1956. год. Виша мешовита гимназија у Сомбору изводи наставу на српско-хрватском језику и мађарском језику. Друштвено-језички и природно-математички смер су уведени 1959. године, садашње име школа је добила у јесен 1967. год. по свом преминулом чувеном ученику Вељку Петровићу (1884-1967).

На годишњем вредновању средњих школа са подручја општине Апатин, Кула, Оџаци и Сомбор, које је вршено од 1967-8. школске године сомборској гимназији је по правилу припало прво место. Југословенско такмичење средњих школа које су организовали лист Младост и ЦК СОЈ под називом Тражимо најбољу школу, најбоље одељење и најбоље појединце, потврдило је вредност сомборске Гимназије јер је освојила треће место у земљи и добила бронзану медаљу од организатора такмичења. Уочи стогодишњице оснивања школе 1972. год. школа је стекла најповољније услове за рад, пошто су школски простор, опрема и наставна средства усклађени са нормативама. Јубилеј је, уз културно-уметнички програм довео до објављивања књиге 100 година гимназије у Сомбору, чији су аутори професори Антал Бодол , Лепосава Маширевић, Сретен Опачић и Радмила Ковчин. У школи је постављена спомен-биста Вељка Петровића, а председник Републике је одликовао Гимназију Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима.

Реформом гимназије и средњих школа, после 106 година престао је рад и сомборске гимназије. До 1978. године, непотпуни подаци сведоче да је завршни испит полагало 5512 матураната, од чега је после Другог светског рата 4200 ученика завршило Гимназију.

У истој згради, под истим именом, Гимназија Вељко Петровић је обновљена 01. септембра 1990. године . Основана је Средња школа просветне струке дела колектива Средње школе природних и техничких струка Вељко Влаховић. Почетак је био са 28 одељења: 6 одељења првог разреда гимназије (једно одељење на мађарском језику) и одељења другог, трећег и четвртог разреда просветне, културолошко-језичке и природно-математичке струке. Од 1993-4. године Гимназија живи као јединствена школа.